Članci

Verujem da se svakome makar jednom u životu desilo da je imao osećaj da se našao u praznini- da je sve stalo, da dalje ovako ne može, da je udario u zid. I da se mnogi zapitaju- zašto baš ja, da li se ovo samo meni dešava, čime li sam samo ovo zaslužio? Praznina nije mesto koje je predodređeno za one loše sreće ili one koji su nešto loše uradili.To nije kazna, nije ni nešto što se samo vama dešava, a pogotovo ne znači da ćete tu doveka ostati. Prazninu možemo iskusiti na različite načine-kao mesto gde se sve završava ili kao mesto odakle sve počinje.  Pa šta tad? Kako i kuda dalje?

Kada drama kreira još veću dramu

Praznina je mesto koje ljudi generalno nerado posećuju. Najčešće igrom slučaja budu “prisiljeni” da se u njoj nađu. Za onoga ko je tu prvi put iskustvo može biti zastrašujuće. Mnogi osećaj praznine, pogotovo ako su identifikovani sa programskom realnošću i verovanjima ega proživljavaju kao osećaj ništavila, to je ono što može trigerovati najdublje strahove ega od nestanka kao i osećaj bespomoćnosti i očajanja.  Um često ovo doživljava kao stanje mentalne zbunjenosti i izgubljenosti a na fizičkom nivou može biti praćeno i fizičkim umorom naizgled bez jasnog razloga, uznemirenošću ili povratkom nekih starih navika za koje smo mislili da smo ih otpustili. Ovo često dovodi racio u stanje uzbune koje on rešava na svoj način- pokušajem da pronađemo rešenje, planom akcije, neumornim razmišljanjem. To energetski još više iscrpljuje sistem a mi se vrtimo u krugu sopstvenih misli zbog čega se osećamo sve više i više isfrustrirano, bespomoćno i osujećeno.

Šta možemo uraditi u tom trenutku?

Ono što je najbolje u tom momentu da uradite, je ono što je često i najteže-stanite. Prestanite čak i da pokšavate da nađete rešenje, jer sve što tada kreirate nastaje iz očaja, a time stvarate nove razloge za još više očaja. Udahnite duboko i uradite sve što je u vašoj moći da umirite um i otpustite višak misli. Prošetajte, meditirajte, uradite bilo šta što će vam pomoći da se vratite u stanje ravnoteže. Racio u tom momentu i u tom energetskom stanju ne može naći najbolje moguće rešenje jer od sopstvene drame ne vidi dovoljno široko. To je pravi trenutak da preispitate svoje emocije i šta je to što one izazivaju u vama. Neverovatni dragulji ličnog razvoja mogu nastati kao rezultat procesa pokrenutih iz stanja praznine. Ovo je pravi trenutak da se otpuste programi  kontrole i da se pronađe ponovo autentična povezanost sa sobom i svojom intuicijom i da se onda krene dalje, sa novom snagom i sa širom slikom  horizonta koji se “odjednom” pred nama otvorio, kao sa novom energijom za koju nismo ni znali da posedujemo.

Zašto se uopšte nalazimo u praznini?

Bivanje u praznini je vrlo prirodna tačka u razvoju svesnosti jednog bića. Iluzija je da se u nju nećemo vraćati ako radimo na sebi. Naprotiv, što više radimo na sebi sve češće ćemo u njoj biti ali ćemo se u njoj sve kraće zadržavati i pravićemo sve manje drame kada se u njoj nađemo. To je jednostavno tačka koja nam govori da je jedan deo našeg puta završen i da smo svoje zastarele emotivne i mentalne obrasce “prerasli”. Ne da su oni bili pogrešni, već da nam više ne služe i da smo spremni da krenemo dalje otpuštajući sav onaj teret koji nam više ne služi. To je poziv za buđenje i novi početak. Sa energetskog stanovišta to je tačka povratka u veliku prazninu tj.tačku sveopšteg potencijala. To je zapravo neverovatno moćno mesto jer našem energetskom sistemu omogućava reset, energetsku obnovu i oporavak. Ovo je često praćeno ODSUSTVOM spoljašnje akcije i ako dozvolimo intuiciji da nas vodi, doći ćemo tačno do onoga što nam je u tom trenutku potrebno, bilo da su to ljudi koji nam mogu olakšati proces, knjige, tehnike. Neko će tu ostati duže neko kraće. Paradoks je da što više želimo da pobegnemo, sve duže u njemu ostajemo. Što se više prepustimo i dozvolimo našem autentičnom sebstvu da preuzme “volan”, sve se brže kockice slažu na potpuno neočekivane načine, mi dobijamo nove uvide i odjednom znamo šta nam valja činiti. Ovladavajući spoznajom energetskih tokova, spoznajemo neverovatnu moć koje ovo stanje donosi i osvešćujemo da ni iz čega, iz velike praznine sve nastaje. Tada u to stanje možemo ući svesno kada god nam je potreban oporavak, energetsko punjenje, novi uvidi, jasnoća ili novi putevi. Spoznajemo da je to praznina koja je i u nama i da ne treba nigde da idemo da bismo se sa njom povezali a da ona istovremeno gradi punoću svega što jesmo. Tada više nije potrebno da kreiramo haos i dramu u svom životu da bi nas oni tamo odveli. To je trenutak kada možemo početi po želji da kreiramo, a energiju praznine koristimo kao energetski potencijal za sve što želimo da stvorimo. Kako ćemo je upotrebiti i u koju svrhu zavisi samo od nas, kao i sve posledice koje iz naše kreacije poristeknu. Sve što kreiramo je izraz nas samih, a sve što nam se vrati je posledica toga u svetu refleksija. Sve je to, inako na kraju krajeva jedno.

Drugi tekstovi iz serijala: Iz ugla jedne Duše

Nepoželjne emocije i šta sa njima

Razgovor za posao iz ugla jedne Duše

 

 

Autor teksta i fotografija: Ana S.

Mnogo nas deli emocije na poželjne i nepoželjne, na pozitivne i negativne, kao što i inače imamo težnju da celokupnu realnost percipiramo kroz suprotnosti. Kao nastavak serijala tekstova: “ Iz ugla jedne Duše”, evo malo drugačije perspektive teme emocija, poželjnog i nepoželjnog, pozitivnog i negativnog. Tekst će biti predstavljen u vidu dijaloga između mene (A) i Duše (D) tj. svesti ili Višeg Ja.

D: Prvo bih želela da pozdravim tebe i sve naše čitaoce i da se zahvalim za to što nam je data prilika da sa vama podelimo naše viđenje nekih zanimljivih i svakako značajnih tema. Prvo zašto kažem mi? Zato što mi sebe vidimo kao celinu, kao polje Svesti. To ne znači da nemamo individualne identitete i da sami po sebi nismo celoviti. To znači da mi imamo svoje karakteristike i specifičnosti, ali da smo u stanju kokreacije sa svime i svima sa kojima je naša vibracija usklađena, sa svima koji dele našu viziju i onda se ta zajenička vizija pretvara u čistu kreaciju i stvaranje.  Mi naše jedinstvenosti i razlike vidimo kao bogatstvo, kao izobilje mogućnosti i potencijala. Vidimo sebe kao delove celovite same po sebi, ali istovremeno vidimo i kako se i svi mi savršeno uklapamo u prelepu tapiseriju celokupnosti. Vidimo svakog od nas kao jedinstvenog, savršenog i celovitog baš takvog kakav jeste, kao što vidimo i vas kao prelepa moćna i kreativna Bića, koliko god nekada vama bilo teško da prihvatite tu istinu o sebi.

A: Gde se u tu sliku celokupnosti uklapaju naše emocije? Šta su emocije iz vaše perspektive i kako one utiču na naše iskustvo realnosti?

D: Prvo je potrebno da naglasimo da ste vi kreativna Bića i da se u vama nalazi svest svega što je postojalo i svega što će ikada postojati. Vi ste mnogo više od vašeg uma i vaših emocija. Oni su samo ekspresija i kao i fizičko telo vam omogućavaju navigaciju kroz fizičke realnosti. Emocionalno telo je samo jedno od mnogih tela koje imate i omogućava vam da osetite realnost u kojoj živite, da osetite i odreagujete na situacije ili okolnosti. One vam mogu pomoći da isprocesuirate iskustvo boravka u fizičkoj realnosti kao i  da vas upozore kada je vaš mentalni ili fizički izraz ugrožen. One su u svojoj osnovi vrlo korisne i poželjne. Ljudima omogućavaju da se uz pomoć njih povezuju i razmenjuju energiju, često se koriste kao energetsko gorivo i vrlo su moćne kada rade u skladu sa zakonom privlačenja tj. ono što možemo da osetimo možemo i da privučemo. To je čist energetski potencijal. Kao sve ostalo, i emocionalna energija može imati različite vibracije i samim tim na različite načine može oblikovati realnost koju proživljavate.

A: Da li to znači da su niskovibratorne emocije nepoželjne i da ih treba izbegavati?

D: Koliko god delovalo paradoksalno,  odgovor je apsolutno i definitivno ne. Emocije se svesno ne mogu ukloniti! Jedino što se svesnom odlukom može uraditi je potiskivanje emocija i odlaganje njihovog ispoljavanja! Energija se ne može uništiti, ona može samo promeniti svoj oblik i ostati u energetskim centrima, ćelijama, u energetskom polju i ispoljiti se kroz poremećaje na fizičkom nivou, kroz nestabilne odnose, konflikte i sukobe koji čak ne moraju imati veze sa prvobitnim problemom ali imaju istu vibraciju neispoljene emocije (umesto svađe sa  šefom na poslu, desi se svađa sa roditeljem par dana kasnije) ili će se kreirati situacije koje će izazvati da se energetski naboj isprazni (pokvarila se kola). Ne kreira se samo svesnim umom! Kreirate SVIME što jeste: Kreirate svojom svesnošću – čak i kada je niste svesni (smeh) ali i svim podsvesnim programima, svim zakopanim i potisnutim emocijama, svim arhetipskim i nesvesnim obrascima i svim ostalim distorzijama koje iz bilo kog razloga postoje u vašim energetskim poljima. Kada ovo stavimo u kontekst emocija, od potiskivanja i kontrole emocija mnogo je korisnije dozvoliti svojim emocijama da se ispolje na BEZBEDAN način po sebe i druge i dati im tačku izlaza iz energetskog polja, pre nego što se one nakupe do te mere da postanu po svojoj prirodi destruktivne. Voda je i kišica i poplava, samo je pitanje kako se manifestuje. Što  se emotivnoj energiji više dozvoli da prirodno teče kroz energetski sistem, to će iskustvo biti prijatnije i bliže originalnoj svrsi i nameni.

A: Šta mi kao ljudi kojima je stalo do svog celokupnog blagostanja i zdravlja možemo uraditi da omogućimo prirodan tok emocija?

D: Prestanite da pokušavate da umom regulišete emocije, to je već dovelo do velikog disbalansa izeđu mentalne i emocionalne energije kod mnogih. Dozvolite sebi da osećate, sedite svakodnevno, makar na kratko i osećajte bez potrebe da interpretirate svoje emocije, jednostavno ih proživite. Ako osetite veliku količinu nagomilanih i destruktivnih emocija, osetite ih bez osude. Nađite način da ih otpustite na BEZBEDAN način po sebe i druge. Možete ih izbaciti iz sebe kroz plač (ne postoji slučajno kao mehanizam za pročišćenje energetskog sistema), koliko god da je programiranja urađeno na temu zabrana na plakanje od strane roditelja, tipa nemoj da plačeš, čućete ovaj ili onaj, dečaci ne plaču i tome slično, i dalje je fantastičan način za otpuštanje viška emocionalne napetosti. Sva programiranja na neispoljavanje emocija od strane autoriteta, roditelja i drugih faktora koji su kreirali sliku sveta koju doživljavate, nastali su iz njihovog sopstvenog straha od sopstvenih emocija kada ste im bili “ogledalo” u kome su gledali svoj neintegrisani emotivni naboj! (pauza) Bitno je naglasiti takođe i to da je svako odgovoran za svoje emocije. Drugi mogu biti trigeri za njih, ali je uzrok, kao i u svemu uvek u onome ko stvara svoju realnost. Svako je odgovoran za svoje emocije i za svoje iskustvo realnosti koju je stvorio. U tom smislu, “nepoželjne emocije” mogu biti i poklon, putokaz ka sopstvenim nerazrešenim obrascima, čijim se razrešavanjem automatski kreira kvalitetnija i lepša realnost.

A: Da li na ravni postojanja u kojoj ti postojiš postoje emocije? Da li ti proživljavaš na taj način iskustvo svog postojanja?

D: Ovo je jako zanimljivo pitanje. Ravan na kojoj ja postojim je drugačija po svojoj prirodi od fizičkih realnosti u kojoj vi živite. Moje iskustvo raznih realnosti je vibracionog karaktera. Ja se ne igram sa emocijama, ja se igram sa vibracijama (smeh). S obzirom da sam deo tebe i da mi tako velikodušno daješ pristup svom mentalnom i emocionalnom telu (opet smeh) mogu se povezati i sa tvojim emocionalnim iskustvom i mogu ga porediti sa svojim iskustvom vibracija. Iz perspektive svesti lakše je sagledati celinu i udeo svakog dela u njoj i sve, pa i vaš emocionalni izraz posmatrati iz tačke većeg balansa i neutralnosti. Emocije umeju biti kao vrteška (bar to nama iz naše perspektive tako deluje) i uglavnom imaju svoje sprotnosti u koje je veoma lako upasti. Ono što mi proživljavamo mnogo je bliže nečemu što bi kod vas bili osećaji, doživljavaju se mirnije, manje euforično ali i manje bolno. To je stanje dosta izbalansirano i integrisano, nekako bliže centru. Mi možemo svesno izabrati kojim vibracijama želimo da ispunimo polje i sve to kao kreativna bića stvoriti. Da ne bude zabune, to ne znači da smo mi bezosećajni i kontrolišući. Daleko od toga. To jednostavno znači da smo ovladali veštinama stvaranja svog iskustva a to je ono što i vi sada učite. Kada shvatite da je sve holografki izraz vas samih, shvatićete i da zapravo uvek igrate igru sami sa sobom. Iz te perspektive, teško je “mrzeti komšiju” jer postoji svest da je komšija deo tebe, da si to zapravo ti u drugoj manifestaciji i da ti se vraća sve ono što “napolje” pošalješ. Zašto bi onda činili zlo bilo kome, kada je moguće sticati iskustvo na mnogo radosnije i lepše načine? Smatramo da je vreme da i ljudi osveste sebe kao deo veće celine i umesto takmičenja, nadmetanja i osvajanja preokrenu igru ka saradnji i povezivanju. Da u tome emocije i te kako mogu pomoći, ali da to nije sve što postoji. Moguće je i kroz vibracije mira, radosti, empatije, podrške i saradnje stvarati. Probajte samo da zamislite kako bi to realnost bila. A sada iskoristite svoje emocionalno telo da je i osetite. Eto kako se kreira, sve je to vrlo jednostavno.Ne postoji ni jedan jedini razlog da ne počnemo zajedno da kreiramo takvu jednu realnost. Sve je to vrlo lagano i jednostavno kada poštujemo svačije pravo na život i slobodu izbora (pauza). E, sada mi imamo jedno pitanje za tebe Ana: Kako ti doživljavaš svoju realnost u kontekstu svojih emocija?

Spoznaja emocija kroz moj lični put

A: (malo zatečeno) Spoznaja emocija je za mene je bila dug i trnovit put. Kao neko ko je dugo vremena proveo u školskoj klupi, bila sam okrenuta mnogo više mentalnom nego emocionalnom razvoju. Tek u poslednjih par godina, od kada se intenzivno bavim ličnim razvojem, počela sam da posvećujem pažnju tome kako se osećam tokom dana. Energetski radovi su izneli jako veliku količinu nerazrešenih i potisnutih emocija na površinu, koje sam uglavnom procesuirala koristeći Duboki PEAT na svakodnevnom nivou. Verujem da to nije jedini način, možemo pisati dnevnik, govoriti na glas kada smo sami (koliko god to šašavo zvučalo, vrlo je učinkovito), slikati, svirati, pevati, plesati, trčati, vežbati ili baviti se nekim drugim sportom. Meni posebno prija sviranje, ples, joga, masaža i druge energetske tehnike, koje me istovremeno i opuštaju i vraćaju u stanje balansa i ravnoteže. Danas sam emocionalno u mnogo većoj tački balansa nego ikada pre. Sve više osećam i sve više sam u stanju mira, i to je kombinacija koja mi se posebno sviđa i koja daje smisao svemu što sam do sada na sebi radila :)

D: Hvala što si sa nama podelila svoja pitanja i iskustva. Hvala za prostor koji smo dobili u tvom radu. Šaljemo vam vibracije ljubavi i zahvalnosti, želimo vam da što više osećate i da se što više radujete životu.

A: Hvala svemu i svima koji su mi pomogli da otkrijem i da se ponovo povežem sa onim što istinski jesam i svima koji nesebično dele svoju ljubav i mudrost sa mnom i nesebično me podržavaju na mom životnom putu i u mom radu.

Muzička meditacija za danas: The river is flowing

Više o meni i mom radu možete pogledati ovde

 

Autor fotografija i teksta: Ana S.

Da li ste se ikada zapitali kako izgleda kada dan započnete prerano? Ustajete umorni i neispavani, pitajući se kako ćete da pregurate vreme do pauze, ručka, kraja radnog vremena, odmora, godine, penzije? Da li imate utisak da su sva lakoća i radost življenja ostali negde u nekoj prošlosti, da je nekada bilo lepše, bolje, radosnije? Kada biste mogli da se vratite u vreme o kome maštate, verovatno biste se našli u momentu kada ste sanjali o nekom boljem sutra, lepšoj i radosnijoj budućnosti…Kako god da okrenemo, kao da nam taj momenat radosti i lakoće stalno nekako izmiče i kao da provodimo čitav život tragajući za „ tim“ osećajem, stalno se nadajući da ćemo ga uhvatiti kad postanemo ili budemo imali ovo ili ono.

Unutrašnja radost je stanje a ne postajanje

Da bismo dosegli tačku unutrašnje radosti, prvo moramo pronaći tačku unutrašnjeg mira i balansa. Kakve god da su oluje napolju, šta god da nam se u životu dešava, najmirnije je što smo bliže centru. Centru čega? Centru samog sebe, svoje sopstvene svesnosti, mestu odakle sve počinje. To je mesto na kome uvek nalazimo osveženje, okrepljenje koliko god iscrpljeni životnim okolnostima bili. Ako se dovoljno dugo tu zadržimo možemo obnoviti sebe, svoju energiju i pronaći novu životnu radost i smisao. Da bismo to učinili, ne treba ništa da radimo ili postajemo, još manje da imamo.  Zapravo treba da pustimo. Da pustimo sve što nam više ne služi, sve što nam je postalo pretesno i suvišno, bilo da su to mentalni i emocionalni obrasci, odnosi, stvari, okolnosti ili situacije koje kreiramo. Kada dozvolimo sebi da neko vreme budemo u praznini (koliko god to u nekom momentu zastrašujuće izgledalo) otvorićemo prostor za nove početke, nove ljude, nove situacije koje nam mnogo više služe, koje su mnogo više usklađene sa nama i koje daju nov vetar našim jedrima. Počećemo da vidimo širu sliku i sve će postepeno postati mnogo smislenije i jasnije. To je mesto sa koga magija počinje da se stvara.

Ego je vrlo korisno sredstvo kada se pravilno koristi

Ego, u smislu u kome koristim tu reč, predstavlja strukturu našeg fizičkog, mentalnog i emocionalnog tela. On sačinjava našu prvu i osnovu strukturu i omogućava nam da postojimo u svetu fizičke realnosti. Da nema njegove strukture, svest ne bi imala mogućnost „uzemljenja“ i naše prisustvo u obliku u kome ovde postojimo jednostavno ne bi bilo moguće. Sa tim u vezi, ego nije ni pozitivan ni negativan, već neophodno vozilo pomoću kojeg naša Duša stiče i procesura iskustva u fizičkom svetu.  On postaje disfunkcionalan kada poveruje da je on sve što postoji, kada ograničava svoju perspekitvu i poveruje da postoji samo ono što je on u stanju da spozna, pri tom koristeći sve alate i trikove da zaštiti svoju paradigmu poznatog. Sa druge strane, u emocionalnom smislu  ta disfunkcija se izražava kroz emocionalne obrasce koji nam ne služe kao integrisanom i celovitom biću, ignorisanje, potiskivanje i izbegavanje proživljenog emotivnog bola kojeg godinama „guramo pod tepih“ izbegavajući da se suočimo sa njim, a time takođe kreirajući  i čitav niz poremećaja u fizičkom telu.

Svest se ne deli na dobru i lošu, ona je sve što postoji

Svest je sve što postoji. Sve je povezano i svi smo povezani i kada jednom počnemo da uviđamo te veze i povezanost, počinjemo da shvatamo da sve ionako iznutra dolazi. Počinjemo da spoznajemo sebe u svojoj veličanstvenosti i u svojoj disfunkcionalnosti. Tada ego može da odahne jer više ne mora da se skriva od sebe samog. Time otvaramo prostor novom kvalitetu koji dolazi kako se povezujemo sve dublje i sve više sa sobom i sa svojom svesnošću. Kada smo na taj način povezani, možemo se povezati i sa svesnošću drugih ljudi. Tada svi naši odnosi počinju drastično da se menjaju. Ljudi koji ometaju naš razvoj će jednostavno početi sami da odlaze iz našeg života, spontano ćemo početi da privlačimo vedre, vesele i ispunjene ljude. Verujte mi, ima ih oko nas, svuda, samo nam se putevi možda još nisu ukrstili. A ako još nisu, trebalo bi da se zapitamo zašto. Svest će nas sama do njih odvesti. Ego se bori, raskida, odvaja. Svest je prirodan tok evolucije. To ne znači da ne treba ništa da činimo. To znači da nam kroz intuiciju svest „šapuće“ kad, šta i na koji način da učinimo. Na svakoj raskrsnici ona zna najkraći, najlakši i najlepši put. Ona se ne može spoznati racionalno, nju otkrivamo kada se povežemo sa sobom na jednom potpuno drugom nivou, kada spoznamo sebe u celosti i osvestimo da smo mnogo više od toga što mislimo da jesmo. Da li moramo da odemo u šumu i odreknemo se svega da bi se to desilo? Definitivno ne (iako za neke to može biti put). Dovoljno je par minuta dnevno tišine kada smo fokusirani na sebe. Kada se usudimo da pogledamo šta se to krije iza najezde misli i emocija? Šta se nalazi u toj tišini, praznini? Da li je to zaista praznina ili ona predstavlja zapravo istovremeno i paradoksalno i potpunu ispunjenost koju tako čežnjivo tražimo? I da li zapravo postojanje u tom paradoksu predstavlja vrata buđenja Duše i nas u svoj svojoj raskoši i veličanstvenosti? Kada prođemo kroz vrata tog paradoksa shvatamo da nam naš ego može biti asistent, neverovatna biološka mašina, „procesor“ svih naših iskustava. Mi smo ti koji sedimo za računarom, on je taj koji obrađuje informacije i stimulanse iz spoljašnjeg sveta. Ta spoznaja u prvom momentu može biti zastrašujuća jer podrazumeva „obradu“ svih informacija, ne samo onih koje nam se sviđaju i koje su nam prijatne. To je proces kroz koji učimo kako da osetimo i prihvatimo bol, tugu, bes, sve ono što težimo da ignorišemo ili što su nas učili da ne treba da osećamo. Kroz paradoks potpune predaje i prihvatanja SVEGA što nam se u životu dešava, postajemo osnaženi i dobijamo alate kako da promenimo svoje živote bez potrebe da kreiramo nov bol, patnju i disfunkciju. Ne kroz borbu, ne kroz kontrolu, već kroz prihvatanje, što nam donosi novu lakoću i radost življenja koja nam omogućava POTPUNO PRISUSTVO u sopstvenim životima i u fizičkoj realnosti čiji smo deo. Svest je silaskom u fizičko telo želela iskustvo, mi imamo moć da joj to iskustvo pružimo. Ona nama daje širinu, mi njoj strukturu. Ona nama daje prilike, mi njoj rezultate. Ona nam daje inspiraciju, mi njoj kreaciju. Zapravo, u jednom momentu shvatimo da igramo u istom timu. Da li je tada potrebno da se odreknemo materijalnog ne bi li pronašli unutrašnju radost kojoj smo oduvek težili? Apsolutno ne, ukoliko materijalno ne vidimo kao ono što kreira to ispunjenje. To je, kao i sve ostalo deo našeg iskustva kao fizičkog bića, a ispunjenost i radost življenja su oduvek bile i ostaće u nama.

Predlog muzičke meditacije: Be still Uživajte ;)

O meni možete više pročitati ovde

Autor fotografije i teksta: Ana S.

Kao neko koga je lični razvoj oduvek zanimao već godina tragam za tehnikama kojima mogu poboljšati kvalitet sopstvenog života. Od kada znam za sebe želela sam bolje, lepše, kako za sebe tako i za druge. Bila sam pravi tragalac. Probala bih sve tehnike koje su mi došle pod ruku. Neke sam koristila duže, neke kraće. Neke bih ostavljala pa bi im se vraćala, neke i dan danas koristim. Podeliću u ovom tekstu sa vama viđenje tehnika koje su meni skrenule pažnju i šta su mi u životu donele.

KVANTNA HARMONIZACIJA

Kvanta harmonizacija je jedna od prvih metoda sa kojima sam se susrela i koju i dan danas praktikujem. Vrlo je jednostavna, primenljiva na veliki broj tema kao i generalno za širenje svesti. Uvek je rado preporučujem klijentima zbog svoje primenljivosti i jednostavnosti (čak je i moja mama samostalno koristi već više godina i svaki put joj se vraća kada oseti da joj je potrebno da se vrati u tačku balansa). Za dodatne informacije o ovoj tehnici možete me kontaktirati na ana@tosamja.rs.

REKONEKCIJA I LIČNA REKONEKCIJA

Za rekonekciju sam saznala spletom okolnosti od svoje nekadašnje učiteljice joge i u periodu od nekih pola godine 2014. godine sam u Bast Centru uradila 4 balansa rekonekcije, a zatim sam 2015.godine uradila i ličnu rekonekciju. Posle par vrlo torbulentnih meseci stvari su počele same od sebe da se slažu i moj život je posle poprilično naglog zaokreta krenuo potpuno drugim tokom. Detaljnije o mom životnom putu možete pročitati ovde

USUI REIKI FAM REI

Sa reikijem sam se prvi put upoznala 2015.godine zahvaljujući iskustvu moje mame koja je neke životne izazove rešila na ovaj način. Na njen nagovor ubrzo završavam obuku za praktičara ne bi li njoj i sebi mogla da radim tretmane. Posle nekoliko tretmana njena potreba za tretmanima prestaje a ja počinjem da radim sa klijentima što i dan danas traje. Dodatne informacije i iskustva klijenata možete videti ovde.

DUBOKI PEAT

Zahvaljujući drugarici i klijentkinji kojoj sam radila Reiki saznala sam za tehniku Duboki PEAT. Zahvaljujući njenoj inicijativi početkom 2016. godine završavam obuku za procesora Dubokog PEAT-a i apsolutno postajem oduševljena ovom metodom zbog efikasnosti i brzine promena koju donosi u raščišćavanju emocionalnih naboja i razrešenju čak i najdubljih emocionalnih trauma. Integracija polariteta je još jedna od značajnih aspekata ove tehnike, ali značaj i dubinu rada sa primordijalnim energijama kojima je kroz ovu tehniku moguće pristupiti i integrisati spozala sam tek kasnije, kada sam je uključila u svoje standardne seanse i počela kombinovati sa Theta Healing-om što je dodatno produbilo rezultate mog rada sa klijentima. Iskustva klijenata i detalje o samoj tehnici možete videti ovde.

THETA HEALING ( Teta isceljivanje)

Teta Isceljivanje je jedna od prvih tehnika za koju sam saznala još 2013. godine kada sam i imala iskustvo nekoliko seansi posle kojih sam se apsolutno zaljubila u ovu tehniku. Još sam tad znala da će ona obeležiti moj rad i životni put ali nisam znala da ću obuku za praktičara započeti tek 2016. godine. Posle nekoliko neuspešnih pokušaja da krenem na obuku u toku 2014. i 2015. godine odustala sam shvatajući da još uvek nije moje vreme. Jednostavno sam morala da otpustim neke stvari iz svog života ne bi li bila spremna za jedan takav korak. Kockice su se složile i od kada sam počela da se bavim tetom u mom životu se doslovno sve promenilo. Moj pogled na svet, ja sama a samim tim i moja realnost. Ono zbog čega apsolutno obožavam tetu je što je to tehnika koja se konstantno razvija i što sa njom bukvalno ne postoje granice. Ono zbog čega je posebno cenim je što je ovog puta kodirana kroz vrline, što znači da edukuje praktičare pre svega vrlinama pa tek onda duhovnim znanjima, što smatram veoma značajnim da bi praktičari imali svest o svojim moćima i zaista koristili tehniku za svoje i najviše dobro svojih klijenata i cele zajednice. Moja lična iskustva sa tetom su neverovatna i mogla bih o njima čitavu knjigu da napišem. Neka od iskustva mojih klijenata možete videti ovde kao i nešto više o samoj tehnici.

U današnje vreme velike promene svesti na Zemlji, verujem da svako može prema svojim potrebama i željama pronaći tehniku za sebe. Duboko verujem da smo svi predodređeni da živimo ovaj život u saradnji, povezanosti, radosti i ljubavi, ali da pre toga moramo otpustiti sve ono što nam više ne služi. Verujem da na taj način svi zajedno stvaramo jedan potpuno novi svet o kome do sada možda nismo ni sanjali. Da li ćemo i u kojoj meri uzeti učešća u ovom procesu zavisi od nas i našeg izbora. Tehnike su samo pomoćno sredstvo koje nam pomaže da proširimo svoje vidike i nivo svesti. Tada ćemo shvatiti da je sve što tražimo oduvek bilo u nama samo smo mi to na trenutak zaboravili. Takođe verujem je sada pravo vreme da se probudimo i setimo ko smo zaista i šta sve možemo.

Autor fotografija i teksta: Ana S.

 

 

Follow my blog with Bloglovin
Kako to izgleda kada povedemo sopstvenu Dušu na razgovor za posao? Umesto reči Duša  mogla sam upotrebiti i termin svesnost, više Ja, intuicija. U svakom slučaju onaj aspekt nas koji u svakom trenutku vidi više i ima širu sliku stvarnosti u odnosu na percepciju našeg Ega, zasnovanog na sistemima verovanja, racionalnim zaključima i emocijama.  U pitanju je moje prošlonedeljno iskustvo na razgovoru za posao u jednom eko-selu u Švedskoj a celokupni događaj će biti predstavljen kroz dijalog između mene (A) i moje Duše (D). Meni je  posebno bila interesnatna različita percepcija  Ega i Duše i njihov doživljaj istog razgovora.

Toliko sam fokusirana da se „prodam“ da se ni ne pitam da li je to prava prilika za mene

Sutra je za mene značajan dan. Po povratku iz eko-sela u Švajcarskoj shvatam da je život i rad u eko-selu moj životni put i odlučujem da se ponovo prijavim za posao u eko selu. Pripremam se za razgovor. Još jednom iščitavam svoj CV i motivaciono pismo i preslišavam se kako bih mogla da se predstavim na engleskom. Čujem glas svoje intuicije u glavi:

„Nervozna si i uznemirena, bilo bi dobro da uradiš jednu kratku meditaciju, to će te umiriti.“

A: „Ne mogu sad, nemam vremena.“

D: „Postoje i drugi načini da se pripremiš za razgovor. Poveži se sa mnom i pokazaću ti kako.“

Ulazim u teta stanje (koje praktikujem od kada se bavim Teta Isceljivanjem) i povezujem se sa svojom Dušom. Pita me kako se osećam.

A: „Nervozna sam i uznemirena. Iako imam već dosta iskustva u ovim stvarima, i dalje se svaki put osećam nesigurno kad sa nekim razgovaram o poslu, kao da nisam dovoljno dobra. Plašim se da neću uspeti.“

D: „Koliko znaš o samom projektu, o uslovima života u ovom eko selu?“

A: „Ne baš mnogo, samo ono što su napisali u oglasu.“

D: „Kako onda znaš da je to baš prilika za tebe? Toliko si fokusirana na to da im dokažeš da si dovoljno dobra, da u opšte ne razmišljaš o tome da li oni imaju ono što je tebi potrebno i što tebi može pomoći u tvom razvoju.“

Pomalo zbunjena shvatam da sam ja već napravila iluziju kako sve to „treba“ da izgleda bez da zaista imam informacije i počinjem da sastavljam spisak pitanja vezano za aspekte koji su  mi zaista bitni. U tom momentu shvatam da cilj razgovora za posao nije da ja „prodam“ sebe po svaku cenu poslodavcu, već da ponudim šta imam i izrazim ono što mi je potrebno i da to isto učini i poslodavac i da razmotrimo da li je to što nudimo i potražujemo međusobno kompatibilno ili ne. Ako jeste, to je onda prava prilika. Ako nije, hvala lepo, idemo dalje tražeći ono što nam više odgovara. U tom momentu vraćam fokus na sopstvene ciljeve i potrebe i na veštine i znanja koja imam da ponudim i neverovatna stvar se dešava: sva moja predhodna nervoza i strah nestaju. Više nego zadovoljna i prilično opuštena ležem da spavam veče pred intervju.

Razgovor je sam sebi cilj

Budim se poprilično rano i odlučujem da još jednom popričam sa Dušom pre samog razgovora. Ponovo ulazim u meditaciju. Duša započinje razgovor:

Toliko si fokusirana na cilj, da zaboravljaš na proces. Šta će se dogoditi ako u razgovoru otkriješ da ovo ipak nije prilika za tebe?“

A: (tužno) „Razočaraću se, biću neraspoložena i biće mi krivo. Biće to onda samo uzaludno izgubljeno vreme.“

D: „Ništa što radimo nije uzaludno izgubljeno vreme. Živiš u prošlosti ili u budućnosti a zaboravljaš da je sada jedino što imaš. Ako si fokusirana na sada bićeš PRISUTNA u razgovoru, nećeš analizirati šta si čula ili razmišljati o tome šta treba da odgovoriš i razgovor će prirodno teći sam od sebe. Saznaćeš i reći sve što je potrebno, dozvolićeš svojoj svesnosti da govori kroz tebe. Ona će se povezati sa svesnošću tvojih sagovornika i vi ćete na energetskom nivou razmeniti sve što je potrebno. Tada će ti biti jasno kao dan da li postoji rezonanca u vašim energijama ili nje nema. Jednostavno ćeš znati, bez drame, bez velikog analiziranja.“

A: „U redu, ako ne treba da budem fokusirana na ishod razgovora, na šta onda da se fokusiram? Meni je fokus neophodan, da bi dao smisao onome što radim.“

D: „Upoznaćeš dvoje novih ljudi koji imaju sličnu životnu viziju kao i ti, otvoriće ti prozor u jednu novu realnost do koje drugačije ne bi došla. Razmenićeš energiju sa tim ljudima u narednih pola sata, predstaviće ti svoje vrednosti, ideje, potrebe, svoj način života. Zar iskustvo razgovora i razmene sa drugima nije vredno samog sebe?“

U ovom momentu razgovor sa Dušom se završava i ja se uzemljujem razmišljajući o onome što mi je ona rekla. Iskreno, nikada nisam posmatrala stvari iz ovog ugla. Ubrzo započinje intervju. Razgovor teče opušteno i lagano. Zaista upoznajem veoma drage i prijatne ljude. Posle razgovora ponovo se povezujem kroz meditaciju sa svojom Dušom. Pita me:

„Kako je bilo?“

A: „Odlično, razmenili smo jako lepu energiju. Zaista sam uživala. Međutim, nisam sigurna da je ovo moja prilika.“

D: „Zbog čega?“

A: „Mesto je dosta izolovano, hladno je veći deo godine, neke sobe se greju na loženje. U sobama nema interneta i neću moći da se bavim tetom a to je nešto što iskreno volim da radim.

D: „Onda to nije tvoja prilika, ne vezuj se za formu i oblik već za ono što ti prilika može ponuditi. Sve u životu ima neku svrhu pa i ovaj razgovor, u pravom trenutku će se pokazati koja je.

Par dana kasnije stigao mi je odgovor iz eko sela. Nisam primljena na projekat i nisam bila iznenađena. Ranije bih se razočarala i potvrdila sebi da nisam dovoljno dobra. Ovaj put sam se zahvalila i njima i sebi na lepoj polučasovnoj razmeni energije i produžila dalje svojim putem. A sada mi je jasno i zašto mi je bilo potrebno ovo iskustvo. Sem što sam kroz njega spoznala značajne životne lekcije, dobila sam i priliku da ih podelim sa vama. Da nije bilo razgovora, ne bi bilo ni teksta. Vredelo je, zar ne?

Sa tehnikama kojima se bavim možete se upoznati ovde

 

Autor: Ana S.

Prošlog meseca sam dala intervju za interni časopis eko-sela „Sennrueti“. Tema je bila: „Socijalni aspekt života u zajednici, prednosti i izazovi zajedničkog života.

„Socijalni aspekt zajedničkog života je ono što je na mene ostavilo najači utisak kada sam došla u eko-selo. Prvi jutarnji krug (jutarnje okupljanje uz muziku, meditaciju, pre razgovora o dnevnom poslu) i prvi ručak kada sam prvi put srela veći broj stanovnika eko-sela su za mene bili posebno zanimljivi. Život u zajednici je veoma različit u odnosu na to kako sam ranije živela. Već prvih dana sam primetila da je ovde način komunikacije veoma različit u odnosu na ono na šta sam navikla. Osetila sam veliku količinu empatije, poštovanja i međusobnog razumevanja. Za manje od nedelju dana osetila sam bliskost prema ljudima koje sam jedva poznavala. Slušajući ih stekla sam utisak da zasta daju sve od sebe da svoje idela pretvore u realnost.

Rekla bih da je život u zajednici fenomenalna prilika da se sučimo sa svojom senkom i da sve iluzije o samom sebi iznesemo na svetlost dana. Ali takođe i da usavršimo svoju veštinu komunikacije i da izglancamo svoju ličnost. Iz tog razloga smatram da život u zajednici nekada može biti vrlo zahtevan i izazovan. Zahteva od nas hrabrost i spremnost da zaista vidimo ko smo. Zahteva da se nosimo sa sopstvenim emocijama, ali i sa tuđim, kada primetimo da su izazvani našim ponašanjem. Nekada naše učenje dolazi kroz konflikte, nekada kroz posmatranje. Koliko god ovo nekada bilo iscrpljujuće, to nas vodi ka emocionalnoj zrelosti, što, po mom viđenju predstavlja vrlo bitan sledeći korak u našoj evoluciji. Kada postanemo emocionlno zreli, moći ćemo da nastavimo dalje putem od separacije ka jedinstvu i povezanosti. Verujem da je to (pored sticanja emocionalne zrelosti) jedan od osnovnih ciljeva života u zajednici. Da se setimo kakav je to osećaj biti povezan, u harmoniji sa drugima, kakav je to osećaj biti deo nečeg većeg od sebe samog. Tada ćemo shvatiti da je povezanost sa svima oko sebe (horizontalna povezanost), kao i povezanost sa Dušom i Univerzumom (vertikalna povezanost) u nama a ne van nas. Kada budemo u tom stanju svesti više neće biti neophodno da živimo u zajednici da bi bili u stanju povezanosti. Tada će se verovatno neki novi načini života pojaviti. Tada ćemo biti u stanju da u potopunosti obgrlimo svoju jedinstvenost ali istovremeno potpuno svesni veće slike čiji smo deo i naše uloge u toj slici. To je stanje uma u kome će naš pun potencijal doći do izražaja. To je stanje uma u kome se stvaraju čuda. “

Intervju dala: Ana S.

Original na engleskom jeziku ovde

Priče iz eko-sela možete pročitati ovde

Koliko puta ste se samo zapitali: „Zašto mi se ovo dešava u životu? Zbog čega privlačim probleme, loše ljude i izazovne situacije? Zašto ne mogu da kreiram realnost u kojoj ću biti srećan i ispunjen?“ Zar ispunjenost, sreća i ljubav nisu ono čemu svi težimo? Ako jesu, šta je to što nas sprečava da do njih dopremo?

Naša verovanja su filteri kroz koje doživljavamo realnost

Po definiciji Teta Isceljivanja verovanja su tvrđenja koja naš um ne dovodi u pitanje, koje doživljava kao apsolutnu istinu i na osnovu kojih povezuje, tumači i percipira sve ostale informacije koje dobija. Na osnovu toga kreira ili reaguje na nove situacije sa kojima se ranije nije suočavao. Naš um se može posmatrati kao izuzetno razvijen biološki kompijuter, a verovanja kao bazni programi koji omogućavaju svim ostalim izvršnim programima da rade. Iz ovoga je lako izvesti logičan zaključak da ukoliko imamo disfunkcionalna bazna verovanja ni jedan „operativni“ program neće raditi kako treba i da će samim tim rezultati koje dobijamo na kraju biti polovični, izvitopereni i konfuzni ili će jednostavno izostati.

Fotografija: Vladimir Tomić

Kako su naša bazna verovanja nastala?

Prema učenju Teta Isceljivanja verovanja možemo podeliti u četiri kategorije prema nivou na kome su nastala i to su osnovni nivo, genetski nivo, istorijski nivo i nivo Duše.

Osnovni nivo

Osnovni nivo predstavlja fetalni period i period od rođenja do današnjeg dana. To su verovanja koja smo usvojili posmatrajuću kako se naši roditelji ophode međusobno i prema drugim ljudima, kako reaguju na okolnosti i situacije. Ako se naši roditelji svađaju vrlo je verovatno da ćemo da poverujemo da je ljubav bol i da ako volim nekog moram da ga povređujem ili moram da budem povređen. Emocije i traume majke se vrlo često vibraciono prenose na plod u toku trudnoće. Ukoliko je majka u trudnoći zlostavljana i odbačena beba može poverovati da je život opasan, da je bezvredna i da zaslužuje da bude zlostavljana.

Genetski nivo

Genetski nivo obuhvata programe i sećanja morfičkog polja porodice u kojoj smo rođeni, programe naših predaka i informacije iz morfičkog polja oko DNK. Smatra se da nosimo informacije i do sedam generacija naših predaka. Primer ovih verovanja je da je život zemljoradnika težak, verovanja vezana za oskudicu, siromaštvo, nedostatak, glad, patrijarhalna verovanja vezana za položaj žene u porodici npr. žena mora da se žrtvuje da bi bila voljena ili da bi bila dobra majka, žena mora da zadovolji muža (muškarca)…

Istorijski nivo

Istorijski nivo obuhvata kolektivno nesvesno polje čovečanstva tj. polje u kome se nalaze iskustva celokupnog čovečanstva iz različitih vremena i prostora. To su verovanja koja su kroz istoriju mnogo puta potvrđena od strane ljudi i koja su ostala zapamćena u morfičkom polju čovečanstva i koje ljudi percipiraju kao apsolutnu istinu. Primer za istorijski nivo verovanja je da su ljudi opasni, neke bolesti npr.rak, dijabetis su neizlečive, ljudsko telo je smrtno, ljudi moraju da stare… Ovi programi se najčešće nalaze i na drugim nivoima, s tim što su oni najčešće nastali na istorijskom nivou a onda su kasnije preneti i na osnovni i na genetski nivo.

Nivo duše

Najdublji nivo verovanja su verovanja na nivou Duše. S obzirom da je Duša, kao i sve u Univerzumu u stanju stalnog razvoja postoje verovanja koja se nose čak i na ovom nivou. Ona su nastala u različitim realnostima i okolnostima i predstavljaju najintenzivnija i najdublja ili najtraumatičnija iskustva Duše koja su ostavila duboki trag na to kako Duša percipira sebe i celokupnu kreaciju. Ova verovanja mogu biti najrazličitija npr. moram biti kažnjena, ne zalužujem ljubav, ja sam tuđe vlasništvo, nema dovoljno… Verovanja sa ovog nivo se takođe gotovo uvek prenose na neka od ostala tri nivoa i manifestuju se u životu sa ciljem da budu razrešena. Razrešavanje verovanja na nivou Duše njoj donosi veliki evolutivni napredak i predstavlja najdublju želju svake Duše. Zbog toga će ona uporno kreirati situacije u životu koje manifestuju njene programe sa ciljem da ih razreši i zatvori karmičke petlje koje je sprečavaju u daljem napredku.   

Fotografija: Vladimir Tomić

Dakle, verovanja mogu nastati kao apsolutne istine preuzete iz različitih morfičkih polja (roditelja, predaka, kolektinog nesvesnog). To takođe mogu biti „istine“ koje smo sami usvojili na osnovu iskustava iz određenih situacija protumačene u skladu sa nivoom svesti koji smo imali u momentu kada su se te situacije dogodile. Ukoliko u tom momentu nismo raspolagali resursima koji bi nam pomogli da prođemo kroz iskustvo bez posledica već su tada nastale emotivne traume i strahovi, svaki sledeći put će se ista reakcija automatski aktivirati dok god se petlja ne razreši, zarobljena emotivna energija oslobodi i verovanje na energetskom nivou promeni.

Za to postoje različite tehnike a jedna od njih je Theta Healing (Teta Isceljivanje). Na koji način se to radi u praksi Teta Isceljivanja možete pročitati ovde. U pitanju je transkript seanse sa temom: strah od javnog nastupa.

Autor teksta: Ana S.

Sigurno Vam se nekada desilo da ste bili suočeni sa time da posmatrate kako neko ko Vam je blizak i do koga Vam je stalo prolazi kroz neku izazovnu situaciju u životu i osećate da mu je potrebna podrška. To mogu biti svakodnevne situacije na poslu ili u školi, koje su za tu osobu izazovne, a vama se čini da „to i nije toliko strašno“. Međutim, to mogu biti i mnogo veći životni izazovi, kada zapravo ni sami ne znate da li biste se i kako sa time suočili. Izraz koji po mom mišljenju najbolje opisuje suštinu podrške na engleskom jeziku je „holding the space“ što u bukvalnom prevodu znači da da držimo (dajemo) prostor osobi kojoj želimo da pomognemo da iskustvo kroz koje prolazi prođe što je bezbolnije i nežnije moguće i da joj svojim prisustvom damo do znanja da smo uz nju i da je u redu da se oseća baš tako kako se oseća.

Podrška i žrtva nisu isto!

Prvo što smatram bitnim je napraviti razliku između žrtvovanja i nepoštovanja samog sebe i podržavanja i davanja prostora drugima. Davanje prostora drugima nikada ne znači da tolerišemo njihovo loše ponašanje prema sebi niti da u odnosu sa drugom osobom, u kakvoj god se ona situaciji nalazila, uzimamo logu žrtve. Preuzimanjem uloge žrtve pokazujemo da ne poštujemo sebe i da nemamo sopstveni integritet. U stanju nedovoljnog integriteta pomaganje drugima (pogotovo ako je u pitanju profesionalno bavljenje time) nije preporučljivo iz više razloga. Prvo, ukoliko nismo radili na našim sopstvenim programima, obrascima i emocionalnom naboju stalno ćemo privlačiti klijente koji će nam na to ukazivati, pa umesto da mi pomognemo njima oni će nesvesno „pomagati“ nama da integrišemo sopstvenu senku.

Drugo, u stanju dezintegracije, sa energetskog aspekta naše polje je previše otvoreno i nestabilno i u procesu „usisavamo“ tuđu energiju koju kasnije percipiramo kao našu, što nas još više udaljava od sopstvene integracije.  Zatim, dajemo se drugima iz pogrešnih razloga, na pogrešne načine i iz nečiste namere-da budemo nešto, da postanemo nešto, da dokažemo nešto. Da bismo zaista nekome pomogli potrebna je apsolutno čista namera i potpuna neuslovljenost sa naše strane. A za to je potrebno mnogo iskrenosti prema sebi i drugima i još više mudrosti. I poslednje, ali takođe podjednako važno, moramo biti svesni uticaja i posledica tog uticaja na one kojima pomažemo. Ljudi kojima je potrebna pomoć su najčešće oni koji imaju najotvorenija, najslabija i najdezintegrisanija polja i ukoliko sami nismo dovoljno radili na sebi mi na njih projektujemo svoje programe, uslovljenosti i nerazrešenu emotivnu energiju. Tada ne samo da im ne pomažemo već im i indirektno i odmažemo, bez obzira koliko je naša želja iskrena ili naše profesionalno iskustvo bogato.

Kada ljudi nisu spremni da se suoče sa sobom

Zamislite da pružate podršku osobi koja se nalazi u nekoj izazovnoj situaciji za koju vi jasno vidite uzrok. Ona je očajna, ne zna šta da radi, pita Vas za mišljenje. Vama je sve jasno, ali vam je i jasno da osoba nije spremna da se soči sa sobom i sa svojim obrascima. Jednostavno znate da nije vreme, jasno vidite uzrok i posledicu i znate da će se obrazac još mnogo puta ponoviti pre nego što se osoba bude sočila sa sobom. Teško Vam je da se uzdržite od predloga, ideja, saveta, sugestija. To je možda i odlična prilika za rad na sebi, da iskreno pogledamo šta je to što nas tera da predlažemo, savetujemo, sugerišemo. Za tu osobu je često dovoljno samo da budemo tu. Da je volimo, prihvatamo, da budemo prisutni (u punom smislu te reči ), da je posmatramo i u njoj vidimo njenu Izvornost i njen puni potencijal, sve ono što ona zaista jeste kada se uklone uslovljenosti i tragovi koje su prošla iskustva ostavila na njoj.

Omogućite im da se osećaju dovoljno sigurno da mogu da „padnu“

Koliko smo puta samo mi pali? I koliko puta smo posle toga ustali? Ako smo posle sopstvenih padova išta naučili, ako smo postali veštiji, spretniji, mudriji, razumniji ili ako smo bilo šta u svom životu promenili, događaji koje bismo najradije izbegli imali su svoj smisao. Istina, nekada je cena bilo izuzetno visoka, pa bismo voljene da zaštitimo od bola. Naša uloga kao podrške nije da druge sprečimo da padnu jer im time oduzimamo dragoceno iskustvo i sredstvo učenja. Naša uloga je da budemo uz njih, da stavimo jastuke na zemlju, da pad prođe što je nežnije i bezbolnije moguće. Da im pružimo ruku da ustanu, da ih ohrabrimo da nastave i da ih sučimo sa lekcijom koju određeni događaj nosi (ukoliko su spremni da se sa time suoče). Dakle, naša uloga nije da rešavamo tuđe probleme, da preuzimamo odgovornost za tuđe izbore, da ih sažaljevamo, kritikujemo, savetujemo, korigujemo, menjamo, popravljamo…

Fotografija: Vladimir Tomić

Davanje prostora nekome uz naše tiho prisustvo je stanje a ne akcija

Biti nekome podrška bez nepotrebne akcije, za mene (a predpostavljam i za mnoge koji su prirodno usmereni na rešavanje problema) je bio poseban izazov. Značajan rad na sebi mi je bio potreban da prestanem da dajem gotova rešenja, predloge, savete i ideje ljudima koji me nisu direktno pitali za mišljenje. Čak i kada to jesu, naše mišljenje je zasnovano na našem iskustvu i pitanje da li je adekvatno za drugoga. Smatram da davanju saveta i mišljenja treba krajnje oprezno pristupiti.

Prvo, davanjem gotovih rešenje (pogotovo rešavanjem tuđih situacija) oduzimamo moć osobi koja se sa njima suočava i indirektno joj poručujemo da je nesposobna sama da se suoči sa čim treba. Preuzimajući odgovornost za tuđe iskustvo uzimamo deo energije osobe koja ga proživljava. Na taj način dezintergišemo drugog (oslabljujemo ga) ali dezinterišemo i sebe jer unosimo u naše energetsko polje mnogo mentalne, emotivne i duhovne energije koja nije autentično naša.

Sem toga, smoinicijativno rešavanje tuđih problema i davanje saveta, mišljenja i predloga pokazuje našu krajnju aroganciju jer time indirektno poručujemo osobi da znamo više i bolje od nje, što često pokazuje skrivene aspekte nas samih koji su maskirani našom željom da pomognemo drugima. Tada pomažemo drugima zbog sebe a ne zbog njih, što ne bi trebalo da nam bude cilj.

Da bismo bili dobra podrška drugima potrebna nam je čista namera, mnogo ljubavi i strpljenja, veština slušanja, apsolutno prisustvo i velika mudrost i samosvest. Deluje previše? Možda, ali to je proces koji donosi neverovatan lični napredak i najdublju ispunjenost jer kroz bivanje tu za druge ispunjavamo svoju najdublju svrhu. Naravno, pod uslovom da smo se već pobrinuli za sebe :)

Autor: Ana S.

Tehnike kojima se bavim možete videti ovde

 

 

Danas kada otuđenost i individualizacija uzimaju sve više maha u Evropi ali i u Srbiji, ljudi koji su odlučili da žive u zajednici sa drugima (koji im nisu u krvnom srodstvu) su za mnoge enigma. Prvo pitanje prvog jutra mog boravka u eko-selu bilo je: „Pa mi ne možemo da se složimo ni kada živimo sa  partnerom ili u porodici od svega par članova. Kako ovi ljudi  uspevaju da funkcionišu kada ih ima tridesetak odraslih i isto toliko dece?“ Bez obzira što svi oni žive u svojim stanovima u okviru svojih bioloških porodica, ima bezbroj stvari koje mogu postati izvor konflikta- od boje zidova u holu do sistema odlučivanja i načina međusobne komunikacije.

Zašto je zajednički život simbol za trpljenje, sukobe i uzajamno nezadovoljstvo?

Zbog našeg sistema verovanja (programa i uslovljenih reakcija), zbog trauma i loših iskustava iz prošlosti i emocionalnog naboja koji zbog toga nosimo.

Zbog genetskih programa i programa na istorijskom nivou koji nas kao žene primoravaju da trpimo, ćutimo i potiskujemo svoje nezadovoljstvo. Zbog genetskih i istorijskih programa koji primoravaju muškarce da se odnose sa nepoštovanjem prema ženama da ne bi bili smatrani slabićima.

Posledica svega ovoga je da žene nose izuzetno veliku količinu emotivnog bola zbog generacija i generacija zlostavljanja i potiskivanja ženske energije. Takođe je činjenica i da muškarci nose izuzetno veliku količinu krivice zbog generacija i generacija dominacije i zloupotrebe muške energije. S obzirom da smo mi mnogo više od ovog tela i uma i s obzirom da je kosmički evolutivni ciklus  takav da u ovom periodu sve naše potisnute emocije (sa svih nivoa) izlaze na površinu da budu razrešene, nije ni čudo što se najčešće manifestuju u najosetljivijem aspektu naših života- međuljudskim odnosima.

Gde god da krenem vidim svoj odraz

„Kako spolja, tako i unutra. Kako unutra, tako i spolja“ kaže jedna izreka. Naša realnost je odraz nas samih, sve što smo kreirali predstavlja određene aspekte onoga što jesmo. To je posebno izraženo u međuljudskim odnosima, pogotovo sa ljudima sa kojima provodimo mnogo vremena ili sa kojima živimo. Za ljude koji su svesni dinamike međuljudskih odnosa život u zajednici može predstavljati blagoslov – idealnu priliku da im drugi pokažu slabosti i dezintegrisane aspekte na kojima treba raditi. To je najintenzivnija i najbrža radionica ličnog rasta-i još je besplatna! Šta ćemo dalje uraditi sa prikupljenim informacijama zavisi od nas samih. Ja lično koristim Duboki PEAT, Reiki i Teta Isceljivanje, ali tehnika ima bezbroj, svako može da nađe nešto što mu odgovara. Ono što je bitno je da se razreše energetske petlje na koje nam ukazuju konfliktni odnosi. Ako to ne uradimo, petlja će se ponoviti, ne zato što nas Bog ili bilo ko mrzi i kažnjava (što je često verovanje) već zato što je to priroda energije koja teži da se vrati u svoju originalnu putanju kretanja. Za ljude koji sebe doživljavaju kao nečije žrtve i koji odbijaju da preuzumu odgovornost za sopstveni život (što je takođe u sistemu verovanja mnogih), život u zajednici može postati pakao, izvor novih trauma koje nas vuku sve dublje i dublje u energetske petlje koje smo već odavno stvorili i u kojima nekada decenijama, a nekad i mnogo duže trčimo kao hrčak koji trčeći okreće vrtešku, ali zapravo nikuda ne stiže.

Put kroz trnje ka emocionalnoj zrelosti

Koliko smo samo puta tražili smisao, koliko smo se puta pitali čemu sve to i kuda sve to vodi. Putanja je već odavno ucrtana kao i stanice na njoj. Prva od njih se zove „emocionalna zrelost“. To podrazumeva da prigrlimo SVE svoje emocije i da prihvatimo svu tugu, bol, patnju, povređenost, bes, ljutnju, mržnju (da i to osećamo, samo su nam rekli da je to ružno i loše, pa smo mržnju još dublje potisnulni) koje smo ikada osetili. Ljudsko emotivno telo je doživelo hiljade godina potiskivanja. Zbog tačke u evolutivnoj spirali u kojoj se sada nalazimo, došlo je vreme da se ono, u prvom momentu oslobodi i prihvati a onda i da se nagomilane emocije integrišu. I da nekog narednog dana započnemo razgovor o tome kako se zaista osećamo. Da pitamo sebe ili nekoga:“Kako si?“ -i da u potpunosti shvatimo to pitanje u svojoj punoj dubini. A i da naučimo da čujemo svoje emocije, pre nego što ih projektujemo na druge ljude ili na fizičko telo izazivajući time različite poremećaje u funkcionisanju telesnih sistema. To je trenutak kada će nam život sa samima sobom, a i sa drugima postati mnogo lakši, a mi, kao civilizacija ćemo izaći iz detinjstva i postepeno ćemo ući u mlado odraslo doba. Iluzije o sopstvenoj superiornosti, nadmoći, potreba za nadmetanjem, arogancija i uobraženost, potreba za vladanjem i kontrolom ( nad drugim ljudima, životinjama, biljkama, planetom…) i posledicama takvog ponašanja su prvo sa čime ćemo morati da se suočimo, a onda i prevaziđemo krivicu i samoosudu kada shvatimo uzroke i posledice sopstvenog ponašanja. Koliko god ovaj proces bio bolan,on je takođe i isceljujući. A sem toga predstavlja i pokazatelj zrelosti i spremnost da otpustimo stare obrasce, prigrlimo svoje neznanje i počnemo da učimo.

Sledeća stanica „od odvojenosti do jedinstva“

Sa sticanjem emotivne zrelosti, naša komunikacija sa drugima će se drastično poboljšati, emotivna napetost smanjiti ili potpuno nestati, a međuljudski odnosi će postati, ono što su oduvek i trebali da budu-izvor ispunjenosti i zadovoljstva umesto izvor patnje. Tada, život u zajednici postaje blagoslov i uči nas kako da se vratimo u prirodno stanje postojanja-stanje jedinstva i povezanosti. To je stanje duboke ljubavi prema bližnjima i prema sebi  koje je potpuno različito od programske ljubavi, to je povezivanje sa univerzalnom vibracijom ljubavi koja je oduvek postojala, samo mi nismo mogli da je dohvatimo. To je stanje kada sa ljudima koji su prisutni stvorimo polje ljubavi, i kada je potpuno irelevantno to da li ih i koliko poznajemo, koje su boje, nacionalnosti, veroispovesti. To je stanje kada osećamo emocije svake životinje sa kojom smo u kontaktu i svesni smo njene vrednosti, jedinstvenosti i bitnosti u kreaciji (ovo se odnosi i na domaće životinje koje se još uvek drže u užasnim uslovima). To je stanje u kome je svaka biljka neprocenjiva, kao i sama planeta i sve ono što nam ona daje. Tada nam neće biti zabranjeno da uzimamo ono što nam je potrebno, ali ćemo prestati to da otimamo uz verovanje da nam to samo po sebi pripada, zbog iluzije o sopstvenoj nadmoći. Biće nam dato ono što nam je zaista potrebno, a mi ćemo to sa zahvalnošću i poštovanjem prihvatiti. Videćemo širu sliku i znati ulogu nas i naše Duše u njoj. Bićemo istovremeno povezani vertikalno, sa kreativnom energijom nas samih ali i svega ostalog, ali takođe i horzontalno, sa svi ostalim elementima kreacije. Tada je nebitno sa kim i kako živimo, jer smo već spoznali da je ionako sve u nama. To je momenat kada ćemo zagrliti sopstvenu jedistvenost, osloboditi najdublje potencijale svoje Duše i ponovo se povezati sa istinskom moći koja je u nama. Tu se naša putanja račva. Da bismo videli kuda dalje putevi vode, moramo doći dovde. A kuda dalje, pa sigurno u novu fazu evolucije…

Autor teksta i fotografija: Ana S.

Život u eko-selu: Priče iz eko sela

Tehnike kojima se bavim možete videti ovde

 

  Septembar 2016.

Septembar je neočekivano brzo došao. Ko bi rekao da sam već mesec dana ovde? Do sada sam upoznala skoro sve stanovnike eko sela i navikla se na novu svakodnevicu. I dalje sam jako zadovoljna uslovima života i načinom na koji se svi prema nama odnose. Na taj nivo međusobnog uvažavanja i poštovanja nisam baš navikla. Izgleda da je došlo vreme da naučim šta znači zaista komunicirati sa ljudima. Tek sada shvatam da svaka komunikacija koja je na bilo koji način usmerena tako da povredi drugu osobu osudom, ljutnjom, agresijom, nipodaštavanjem, zastrašivanjem ili odbacivanjem predstavlja vid zlostavljanja. Ali da smo mi toliko naviknuti na takav vid komunikacije da smatramo to normalnim. Tome smo često izloženi u obdaništu, u školi, na fakultetu, na poslu, u partnerskim odnosima i u porodici. To je toliko prisutno da to i ne primećujemo. A i kada primetimo, smatramo to normalnim. Nema razloga da to bude moja realnost. Makar ne više.

Buđenje senki

Sa druge strane, kada sve funkcioniše kako treba, naša sopstvena senka počinje da se pomalja. Onaj deo nas kome su potrebni problemi, nezadovoljstvo i destrukcija. Kako su svi okidači na tuđe ponašanje odjeci naše prošlosti može se reći da je život u eko selu idalan za integraciju svih odbačenih i potisnutih delova nas samih. U porodici imamo samo par ogledala, ovde ih ima tridesetak. Gde god da se okrenemo vidimo sopstvenu senku. I to je recept za pakao. Ili za pročišćenje, sve zavisi od toga kako se nosimo sa  tim. Mnogi gosti koji su dolazili na par nedelja posle prve su odlazili. Kažu, previše im je. Osećali su kako bes, ljutnja, tuga, odbačenost izranjaju na površinu praktično bez povoda. Mnogi su se na fizičkom niovu osećali loše. Nespremni da integrišu naboj, ubrzo bi odlazili. I za mene je ovaj mesec bio dosta naporan. Još jedan sloj naboja je izašao na površinu da se integriše. Sreća pa sam ovde došla opremljena Reikijem, PEAT-om i Theata Healing-om, pa sam svoje naboje čistila umesto da ih projektujem na druge i ulazim u konflikte. Ovde sam takođe naučila i pravo značenje podrške. Da damo prostor drugima kada osetimo da su izazvani našim ponašanjem. Tada im je najlakše uzeti energiju uvalčeći ih u konflikt i  izazivajući u njima emocije na koje ih njihovi obrasci navode. Ali, poenta je izaći iz obrasca i dati im prostor da integrišu svoj naboj, nekada uz naše tiho prisustvo, nekada uz naše aktivno vođstvo a nekada  uz povlačenje. Mudrost je znati proceniti kada je šta najkorisnije.

Process work

U eko selu koincidencije nisu izuzetak već pravilo. Verovatno zato što su ljudi svesni njihovog značaja, pa govore i rade i ono što ne razumeju ukoliko osete impuls za to. Na taj način sam dobila mogućnost da probam psihoterapeutsku metodu poznatu kao „process work“. Te večeri sam krenula na večeru i usput srela čoveka čija se supruga, koja je po profesiji psiholog, bavi ovom metodom. Započeli smo razgovor, ona je naišla i priključila se i pitala da li može da „vežba“ na meni. Ja sam naravno sa radošću pristala. Ta seansa, kao i mnoge druge tehnike koje sam probala mi je dala jedan uvid više i približila me korak bliže onome što zaista jesam.

Mentorstvo i njegov značaj

Ovo je takođe period kada sam dobila svog mentora unutar organizacije. S obzirom da da je ovo prvi put da imam mentora, iznenađena sam značajem koje prisustvo mentora ima za mene. Njegova uloga je da bude tu i da bude na raspolaganju, da bude podrška, neko na koga uvek možemo da računamo. Nekada je tu da nas posavetuje, nekada samo da sasluša. U svakom slučaju, to je osoba koja je mnogo toga i sama prošla i koja je uvek voljna da svoja iskustva podeli sa nama, pritom ne pokušavajući da nas kontroliše, da nam daje gotova rešenja ili da nam nameće šta je to što treba da uradimo.

Koncert mira

Ovaj mesec je obeležio i „koncert mira“ kojim je jedna stanovnica eko sela obeležila svoj rođendan. Na koncertu su svirali devojka iz Sirije i momak iz Libana, muzičari koji su ovde u statusu izbeglica. Izvodili su arapsku muziku sa ciljem da se švajcarska publika upozna više sa arapskom kulturom ne bi li se kulture međusobno makar malo približile. Posle ovog koncerta sam se osećala obogaćeno. Zar nije vreme da različitosti počnu da nas obogaćuju umesto da nas dovode do beskončanih sukoba?!

Narednog vikenda nas čeka još puno posla kao i učešće na seminaru: „Evolution experience“. Šta nam to dolazi?

Priče iz eko sela 3.deo Putovanja i izazovi

Tehnike kojima se bavim možete pogledati ovde

Autor teksta i fotografija: Ana S.