Članci

Kao neko koga je lični razvoj oduvek zanimao već godina tragam za tehnikama kojima mogu poboljšati kvalitet sopstvenog života. Od kada znam za sebe želela sam bolje, lepše, kako za sebe tako i za druge. Bila sam pravi tragalac. Probala bih sve tehnike koje su mi došle pod ruku. Neke sam koristila duže, neke kraće. Neke bih ostavljala pa bi im se vraćala, neke i dan danas koristim. Podeliću u ovom tekstu sa vama viđenje tehnika koje su meni skrenule pažnju i šta su mi u životu donele.

KVANTNA HARMONIZACIJA

Kvanta harmonizacija je jedna od prvih metoda sa kojima sam se susrela i koju i dan danas praktikujem. Vrlo je jednostavna, primenljiva na veliki broj tema kao i generalno za širenje svesti. Uvek je rado preporučujem klijentima zbog svoje primenljivosti i jednostavnosti (čak je i moja mama samostalno koristi već više godina i svaki put joj se vraća kada oseti da joj je potrebno da se vrati u tačku balansa). Za dodatne informacije o ovoj tehnici možete me kontaktirati na ana@tosamja.rs.

REKONEKCIJA I LIČNA REKONEKCIJA

Za rekonekciju sam saznala spletom okolnosti od svoje nekadašnje učiteljice joge i u periodu od nekih pola godine 2014. godine sam u Bast Centru uradila 4 balansa rekonekcije, a zatim sam 2015.godine uradila i ličnu rekonekciju. Posle par vrlo torbulentnih meseci stvari su počele same od sebe da se slažu i moj život je posle poprilično naglog zaokreta krenuo potpuno drugim tokom. Detaljnije o mom životnom putu možete pročitati ovde

USUI REIKI FAM REI

Sa reikijem sam se prvi put upoznala 2015.godine zahvaljujući iskustvu moje mame koja je neke životne izazove rešila na ovaj način. Na njen nagovor ubrzo završavam obuku za praktičara ne bi li njoj i sebi mogla da radim tretmane. Posle nekoliko tretmana njena potreba za tretmanima prestaje a ja počinjem da radim sa klijentima što i dan danas traje. Dodatne informacije i iskustva klijenata možete videti ovde.

DUBOKI PEAT

Zahvaljujući drugarici i klijentkinji kojoj sam radila Reiki saznala sam za tehniku Duboki PEAT. Zahvaljujući njenoj inicijativi početkom 2016. godine završavam obuku za procesora Dubokog PEAT-a i apsolutno postajem oduševljena ovom metodom zbog efikasnosti i brzine promena koju donosi u raščišćavanju emocionalnih naboja i razrešenju čak i najdubljih emocionalnih trauma. Integracija polariteta je još jedna od značajnih aspekata ove tehnike, ali značaj i dubinu rada sa primordijalnim energijama kojima je kroz ovu tehniku moguće pristupiti i integrisati spozala sam tek kasnije, kada sam je uključila u svoje standardne seanse i počela kombinovati sa Theta Healing-om što je dodatno produbilo rezultate mog rada sa klijentima. Iskustva klijenata i detalje o samoj tehnici možete videti ovde.

THETA HEALING ( Teta isceljivanje)

Teta Isceljivanje je jedna od prvih tehnika za koju sam saznala još 2013. godine kada sam i imala iskustvo nekoliko seansi posle kojih sam se apsolutno zaljubila u ovu tehniku. Još sam tad znala da će ona obeležiti moj rad i životni put ali nisam znala da ću obuku za praktičara započeti tek 2016. godine. Posle nekoliko neuspešnih pokušaja da krenem na obuku u toku 2014. i 2015. godine odustala sam shvatajući da još uvek nije moje vreme. Jednostavno sam morala da otpustim neke stvari iz svog života ne bi li bila spremna za jedan takav korak. Kockice su se složile i od kada sam počela da se bavim tetom u mom životu se doslovno sve promenilo. Moj pogled na svet, ja sama a samim tim i moja realnost. Ono zbog čega apsolutno obožavam tetu je što je to tehnika koja se konstantno razvija i što sa njom bukvalno ne postoje granice. Ono zbog čega je posebno cenim je što je ovog puta kodirana kroz vrline, što znači da edukuje praktičare pre svega vrlinama pa tek onda duhovnim znanjima, što smatram veoma značajnim da bi praktičari imali svest o svojim moćima i zaista koristili tehniku za svoje i najviše dobro svojih klijenata i cele zajednice. Moja lična iskustva sa tetom su neverovatna i mogla bih o njima čitavu knjigu da napišem. Neka od iskustva mojih klijenata možete videti ovde kao i nešto više o samoj tehnici.

U današnje vreme velike promene svesti na Zemlji, verujem da svako može prema svojim potrebama i željama pronaći tehniku za sebe. Duboko verujem da smo svi predodređeni da živimo ovaj život u saradnji, povezanosti, radosti i ljubavi, ali da pre toga moramo otpustiti sve ono što nam više ne služi. Verujem da na taj način svi zajedno stvaramo jedan potpuno novi svet o kome do sada možda nismo ni sanjali. Da li ćemo i u kojoj meri uzeti učešća u ovom procesu zavisi od nas i našeg izbora. Tehnike su samo pomoćno sredstvo koje nam pomaže da proširimo svoje vidike i nivo svesti. Tada ćemo shvatiti da je sve što tražimo oduvek bilo u nama samo smo mi to na trenutak zaboravili. Takođe verujem je sada pravo vreme da se probudimo i setimo ko smo zaista i šta sve možemo.

Autor fotografija i teksta: Ana S.

 

 

Follow my blog with Bloglovin
Kako to izgleda kada povedemo sopstvenu Dušu na razgovor za posao? Umesto reči Duša  mogla sam upotrebiti i termin svesnost, više Ja, intuicija. U svakom slučaju onaj aspekt nas koji u svakom trenutku vidi više i ima širu sliku stvarnosti u odnosu na percepciju našeg Ega, zasnovanog na sistemima verovanja, racionalnim zaključima i emocijama.  U pitanju je moje prošlonedeljno iskustvo na razgovoru za posao u jednom eko-selu u Švedskoj a celokupni događaj će biti predstavljen kroz dijalog između mene (A) i moje Duše (D). Meni je  posebno bila interesnatna različita percepcija  Ega i Duše i njihov doživljaj istog razgovora.

Toliko sam fokusirana da se „prodam“ da se ni ne pitam da li je to prava prilika za mene

Sutra je za mene značajan dan. Po povratku iz eko-sela u Švajcarskoj shvatam da je život i rad u eko-selu moj životni put i odlučujem da se ponovo prijavim za posao u eko selu. Pripremam se za razgovor. Još jednom iščitavam svoj CV i motivaciono pismo i preslišavam se kako bih mogla da se predstavim na engleskom. Čujem glas svoje intuicije u glavi:

„Nervozna si i uznemirena, bilo bi dobro da uradiš jednu kratku meditaciju, to će te umiriti.“

A: „Ne mogu sad, nemam vremena.“

D: „Postoje i drugi načini da se pripremiš za razgovor. Poveži se sa mnom i pokazaću ti kako.“

Ulazim u teta stanje (koje praktikujem od kada se bavim Teta Isceljivanjem) i povezujem se sa svojom Dušom. Pita me kako se osećam.

A: „Nervozna sam i uznemirena. Iako imam već dosta iskustva u ovim stvarima, i dalje se svaki put osećam nesigurno kad sa nekim razgovaram o poslu, kao da nisam dovoljno dobra. Plašim se da neću uspeti.“

D: „Koliko znaš o samom projektu, o uslovima života u ovom eko selu?“

A: „Ne baš mnogo, samo ono što su napisali u oglasu.“

D: „Kako onda znaš da je to baš prilika za tebe? Toliko si fokusirana na to da im dokažeš da si dovoljno dobra, da u opšte ne razmišljaš o tome da li oni imaju ono što je tebi potrebno i što tebi može pomoći u tvom razvoju.“

Pomalo zbunjena shvatam da sam ja već napravila iluziju kako sve to „treba“ da izgleda bez da zaista imam informacije i počinjem da sastavljam spisak pitanja vezano za aspekte koji su  mi zaista bitni. U tom momentu shvatam da cilj razgovora za posao nije da ja „prodam“ sebe po svaku cenu poslodavcu, već da ponudim šta imam i izrazim ono što mi je potrebno i da to isto učini i poslodavac i da razmotrimo da li je to što nudimo i potražujemo međusobno kompatibilno ili ne. Ako jeste, to je onda prava prilika. Ako nije, hvala lepo, idemo dalje tražeći ono što nam više odgovara. U tom momentu vraćam fokus na sopstvene ciljeve i potrebe i na veštine i znanja koja imam da ponudim i neverovatna stvar se dešava: sva moja predhodna nervoza i strah nestaju. Više nego zadovoljna i prilično opuštena ležem da spavam veče pred intervju.

Razgovor je sam sebi cilj

Budim se poprilično rano i odlučujem da još jednom popričam sa Dušom pre samog razgovora. Ponovo ulazim u meditaciju. Duša započinje razgovor:

Toliko si fokusirana na cilj, da zaboravljaš na proces. Šta će se dogoditi ako u razgovoru otkriješ da ovo ipak nije prilika za tebe?“

A: (tužno) „Razočaraću se, biću neraspoložena i biće mi krivo. Biće to onda samo uzaludno izgubljeno vreme.“

D: „Ništa što radimo nije uzaludno izgubljeno vreme. Živiš u prošlosti ili u budućnosti a zaboravljaš da je sada jedino što imaš. Ako si fokusirana na sada bićeš PRISUTNA u razgovoru, nećeš analizirati šta si čula ili razmišljati o tome šta treba da odgovoriš i razgovor će prirodno teći sam od sebe. Saznaćeš i reći sve što je potrebno, dozvolićeš svojoj svesnosti da govori kroz tebe. Ona će se povezati sa svesnošću tvojih sagovornika i vi ćete na energetskom nivou razmeniti sve što je potrebno. Tada će ti biti jasno kao dan da li postoji rezonanca u vašim energijama ili nje nema. Jednostavno ćeš znati, bez drame, bez velikog analiziranja.“

A: „U redu, ako ne treba da budem fokusirana na ishod razgovora, na šta onda da se fokusiram? Meni je fokus neophodan, da bi dao smisao onome što radim.“

D: „Upoznaćeš dvoje novih ljudi koji imaju sličnu životnu viziju kao i ti, otvoriće ti prozor u jednu novu realnost do koje drugačije ne bi došla. Razmenićeš energiju sa tim ljudima u narednih pola sata, predstaviće ti svoje vrednosti, ideje, potrebe, svoj način života. Zar iskustvo razgovora i razmene sa drugima nije vredno samog sebe?“

U ovom momentu razgovor sa Dušom se završava i ja se uzemljujem razmišljajući o onome što mi je ona rekla. Iskreno, nikada nisam posmatrala stvari iz ovog ugla. Ubrzo započinje intervju. Razgovor teče opušteno i lagano. Zaista upoznajem veoma drage i prijatne ljude. Posle razgovora ponovo se povezujem kroz meditaciju sa svojom Dušom. Pita me:

„Kako je bilo?“

A: „Odlično, razmenili smo jako lepu energiju. Zaista sam uživala. Međutim, nisam sigurna da je ovo moja prilika.“

D: „Zbog čega?“

A: „Mesto je dosta izolovano, hladno je veći deo godine, neke sobe se greju na loženje. U sobama nema interneta i neću moći da se bavim tetom a to je nešto što iskreno volim da radim.

D: „Onda to nije tvoja prilika, ne vezuj se za formu i oblik već za ono što ti prilika može ponuditi. Sve u životu ima neku svrhu pa i ovaj razgovor, u pravom trenutku će se pokazati koja je.

Par dana kasnije stigao mi je odgovor iz eko sela. Nisam primljena na projekat i nisam bila iznenađena. Ranije bih se razočarala i potvrdila sebi da nisam dovoljno dobra. Ovaj put sam se zahvalila i njima i sebi na lepoj polučasovnoj razmeni energije i produžila dalje svojim putem. A sada mi je jasno i zašto mi je bilo potrebno ovo iskustvo. Sem što sam kroz njega spoznala značajne životne lekcije, dobila sam i priliku da ih podelim sa vama. Da nije bilo razgovora, ne bi bilo ni teksta. Vredelo je, zar ne?

Sa tehnikama kojima se bavim možete se upoznati ovde

 

Autor: Ana S.

Prošlog meseca sam dala intervju za interni časopis eko-sela „Sennrueti“. Tema je bila: „Socijalni aspekt života u zajednici, prednosti i izazovi zajedničkog života.

„Socijalni aspekt zajedničkog života je ono što je na mene ostavilo najači utisak kada sam došla u eko-selo. Prvi jutarnji krug (jutarnje okupljanje uz muziku, meditaciju, pre razgovora o dnevnom poslu) i prvi ručak kada sam prvi put srela veći broj stanovnika eko-sela su za mene bili posebno zanimljivi. Život u zajednici je veoma različit u odnosu na to kako sam ranije živela. Već prvih dana sam primetila da je ovde način komunikacije veoma različit u odnosu na ono na šta sam navikla. Osetila sam veliku količinu empatije, poštovanja i međusobnog razumevanja. Za manje od nedelju dana osetila sam bliskost prema ljudima koje sam jedva poznavala. Slušajući ih stekla sam utisak da zasta daju sve od sebe da svoje idela pretvore u realnost.

Rekla bih da je život u zajednici fenomenalna prilika da se sučimo sa svojom senkom i da sve iluzije o samom sebi iznesemo na svetlost dana. Ali takođe i da usavršimo svoju veštinu komunikacije i da izglancamo svoju ličnost. Iz tog razloga smatram da život u zajednici nekada može biti vrlo zahtevan i izazovan. Zahteva od nas hrabrost i spremnost da zaista vidimo ko smo. Zahteva da se nosimo sa sopstvenim emocijama, ali i sa tuđim, kada primetimo da su izazvani našim ponašanjem. Nekada naše učenje dolazi kroz konflikte, nekada kroz posmatranje. Koliko god ovo nekada bilo iscrpljujuće, to nas vodi ka emocionalnoj zrelosti, što, po mom viđenju predstavlja vrlo bitan sledeći korak u našoj evoluciji. Kada postanemo emocionlno zreli, moći ćemo da nastavimo dalje putem od separacije ka jedinstvu i povezanosti. Verujem da je to (pored sticanja emocionalne zrelosti) jedan od osnovnih ciljeva života u zajednici. Da se setimo kakav je to osećaj biti povezan, u harmoniji sa drugima, kakav je to osećaj biti deo nečeg većeg od sebe samog. Tada ćemo shvatiti da je povezanost sa svima oko sebe (horizontalna povezanost), kao i povezanost sa Dušom i Univerzumom (vertikalna povezanost) u nama a ne van nas. Kada budemo u tom stanju svesti više neće biti neophodno da živimo u zajednici da bi bili u stanju povezanosti. Tada će se verovatno neki novi načini života pojaviti. Tada ćemo biti u stanju da u potopunosti obgrlimo svoju jedinstvenost ali istovremeno potpuno svesni veće slike čiji smo deo i naše uloge u toj slici. To je stanje uma u kome će naš pun potencijal doći do izražaja. To je stanje uma u kome se stvaraju čuda. “

Intervju dala: Ana S.

Original na engleskom jeziku ovde

Priče iz eko-sela možete pročitati ovde

Koliko puta ste se samo zapitali: „Zašto mi se ovo dešava u životu? Zbog čega privlačim probleme, loše ljude i izazovne situacije? Zašto ne mogu da kreiram realnost u kojoj ću biti srećan i ispunjen?“ Zar ispunjenost, sreća i ljubav nisu ono čemu svi težimo? Ako jesu, šta je to što nas sprečava da do njih dopremo?

Naša verovanja su filteri kroz koje doživljavamo realnost

Po definiciji Teta Isceljivanja verovanja su tvrđenja koja naš um ne dovodi u pitanje, koje doživljava kao apsolutnu istinu i na osnovu kojih povezuje, tumači i percipira sve ostale informacije koje dobija. Na osnovu toga kreira ili reaguje na nove situacije sa kojima se ranije nije suočavao. Naš um se može posmatrati kao izuzetno razvijen biološki kompijuter, a verovanja kao bazni programi koji omogućavaju svim ostalim izvršnim programima da rade. Iz ovoga je lako izvesti logičan zaključak da ukoliko imamo disfunkcionalna bazna verovanja ni jedan „operativni“ program neće raditi kako treba i da će samim tim rezultati koje dobijamo na kraju biti polovični, izvitopereni i konfuzni ili će jednostavno izostati.

Fotografija: Vladimir Tomić

Kako su naša bazna verovanja nastala?

Prema učenju Teta Isceljivanja verovanja možemo podeliti u četiri kategorije prema nivou na kome su nastala i to su osnovni nivo, genetski nivo, istorijski nivo i nivo Duše.

Osnovni nivo

Osnovni nivo predstavlja fetalni period i period od rođenja do današnjeg dana. To su verovanja koja smo usvojili posmatrajuću kako se naši roditelji ophode međusobno i prema drugim ljudima, kako reaguju na okolnosti i situacije. Ako se naši roditelji svađaju vrlo je verovatno da ćemo da poverujemo da je ljubav bol i da ako volim nekog moram da ga povređujem ili moram da budem povređen. Emocije i traume majke se vrlo često vibraciono prenose na plod u toku trudnoće. Ukoliko je majka u trudnoći zlostavljana i odbačena beba može poverovati da je život opasan, da je bezvredna i da zaslužuje da bude zlostavljana.

Genetski nivo

Genetski nivo obuhvata programe i sećanja morfičkog polja porodice u kojoj smo rođeni, programe naših predaka i informacije iz morfičkog polja oko DNK. Smatra se da nosimo informacije i do sedam generacija naših predaka. Primer ovih verovanja je da je život zemljoradnika težak, verovanja vezana za oskudicu, siromaštvo, nedostatak, glad, patrijarhalna verovanja vezana za položaj žene u porodici npr. žena mora da se žrtvuje da bi bila voljena ili da bi bila dobra majka, žena mora da zadovolji muža (muškarca)…

Istorijski nivo

Istorijski nivo obuhvata kolektivno nesvesno polje čovečanstva tj. polje u kome se nalaze iskustva celokupnog čovečanstva iz različitih vremena i prostora. To su verovanja koja su kroz istoriju mnogo puta potvrđena od strane ljudi i koja su ostala zapamćena u morfičkom polju čovečanstva i koje ljudi percipiraju kao apsolutnu istinu. Primer za istorijski nivo verovanja je da su ljudi opasni, neke bolesti npr.rak, dijabetis su neizlečive, ljudsko telo je smrtno, ljudi moraju da stare… Ovi programi se najčešće nalaze i na drugim nivoima, s tim što su oni najčešće nastali na istorijskom nivou a onda su kasnije preneti i na osnovni i na genetski nivo.

Nivo duše

Najdublji nivo verovanja su verovanja na nivou Duše. S obzirom da je Duša, kao i sve u Univerzumu u stanju stalnog razvoja postoje verovanja koja se nose čak i na ovom nivou. Ona su nastala u različitim realnostima i okolnostima i predstavljaju najintenzivnija i najdublja ili najtraumatičnija iskustva Duše koja su ostavila duboki trag na to kako Duša percipira sebe i celokupnu kreaciju. Ova verovanja mogu biti najrazličitija npr. moram biti kažnjena, ne zalužujem ljubav, ja sam tuđe vlasništvo, nema dovoljno… Verovanja sa ovog nivo se takođe gotovo uvek prenose na neka od ostala tri nivoa i manifestuju se u životu sa ciljem da budu razrešena. Razrešavanje verovanja na nivou Duše njoj donosi veliki evolutivni napredak i predstavlja najdublju želju svake Duše. Zbog toga će ona uporno kreirati situacije u životu koje manifestuju njene programe sa ciljem da ih razreši i zatvori karmičke petlje koje je sprečavaju u daljem napredku.   

Fotografija: Vladimir Tomić

Dakle, verovanja mogu nastati kao apsolutne istine preuzete iz različitih morfičkih polja (roditelja, predaka, kolektinog nesvesnog). To takođe mogu biti „istine“ koje smo sami usvojili na osnovu iskustava iz određenih situacija protumačene u skladu sa nivoom svesti koji smo imali u momentu kada su se te situacije dogodile. Ukoliko u tom momentu nismo raspolagali resursima koji bi nam pomogli da prođemo kroz iskustvo bez posledica već su tada nastale emotivne traume i strahovi, svaki sledeći put će se ista reakcija automatski aktivirati dok god se petlja ne razreši, zarobljena emotivna energija oslobodi i verovanje na energetskom nivou promeni.

Za to postoje različite tehnike a jedna od njih je Theta Healing (Teta Isceljivanje). Na koji način se to radi u praksi Teta Isceljivanja možete pročitati ovde. U pitanju je transkript seanse sa temom: strah od javnog nastupa.

Autor teksta: Ana S.

Sigurno Vam se nekada desilo da ste bili suočeni sa time da posmatrate kako neko ko Vam je blizak i do koga Vam je stalo prolazi kroz neku izazovnu situaciju u životu i osećate da mu je potrebna podrška. To mogu biti svakodnevne situacije na poslu ili u školi, koje su za tu osobu izazovne, a vama se čini da „to i nije toliko strašno“. Međutim, to mogu biti i mnogo veći životni izazovi, kada zapravo ni sami ne znate da li biste se i kako sa time suočili. Izraz koji po mom mišljenju najbolje opisuje suštinu podrške na engleskom jeziku je „holding the space“ što u bukvalnom prevodu znači da da držimo (dajemo) prostor osobi kojoj želimo da pomognemo da iskustvo kroz koje prolazi prođe što je bezbolnije i nežnije moguće i da joj svojim prisustvom damo do znanja da smo uz nju i da je u redu da se oseća baš tako kako se oseća.

Podrška i žrtva nisu isto!

Prvo što smatram bitnim je napraviti razliku između žrtvovanja i nepoštovanja samog sebe i podržavanja i davanja prostora drugima. Davanje prostora drugima nikada ne znači da tolerišemo njihovo loše ponašanje prema sebi niti da u odnosu sa drugom osobom, u kakvoj god se ona situaciji nalazila, uzimamo logu žrtve. Preuzimanjem uloge žrtve pokazujemo da ne poštujemo sebe i da nemamo sopstveni integritet. U stanju nedovoljnog integriteta pomaganje drugima (pogotovo ako je u pitanju profesionalno bavljenje time) nije preporučljivo iz više razloga. Prvo, ukoliko nismo radili na našim sopstvenim programima, obrascima i emocionalnom naboju stalno ćemo privlačiti klijente koji će nam na to ukazivati, pa umesto da mi pomognemo njima oni će nesvesno „pomagati“ nama da integrišemo sopstvenu senku.

Drugo, u stanju dezintegracije, sa energetskog aspekta naše polje je previše otvoreno i nestabilno i u procesu „usisavamo“ tuđu energiju koju kasnije percipiramo kao našu, što nas još više udaljava od sopstvene integracije.  Zatim, dajemo se drugima iz pogrešnih razloga, na pogrešne načine i iz nečiste namere-da budemo nešto, da postanemo nešto, da dokažemo nešto. Da bismo zaista nekome pomogli potrebna je apsolutno čista namera i potpuna neuslovljenost sa naše strane. A za to je potrebno mnogo iskrenosti prema sebi i drugima i još više mudrosti. I poslednje, ali takođe podjednako važno, moramo biti svesni uticaja i posledica tog uticaja na one kojima pomažemo. Ljudi kojima je potrebna pomoć su najčešće oni koji imaju najotvorenija, najslabija i najdezintegrisanija polja i ukoliko sami nismo dovoljno radili na sebi mi na njih projektujemo svoje programe, uslovljenosti i nerazrešenu emotivnu energiju. Tada ne samo da im ne pomažemo već im i indirektno i odmažemo, bez obzira koliko je naša želja iskrena ili naše profesionalno iskustvo bogato.

Kada ljudi nisu spremni da se suoče sa sobom

Zamislite da pružate podršku osobi koja se nalazi u nekoj izazovnoj situaciji za koju vi jasno vidite uzrok. Ona je očajna, ne zna šta da radi, pita Vas za mišljenje. Vama je sve jasno, ali vam je i jasno da osoba nije spremna da se soči sa sobom i sa svojim obrascima. Jednostavno znate da nije vreme, jasno vidite uzrok i posledicu i znate da će se obrazac još mnogo puta ponoviti pre nego što se osoba bude sočila sa sobom. Teško Vam je da se uzdržite od predloga, ideja, saveta, sugestija. To je možda i odlična prilika za rad na sebi, da iskreno pogledamo šta je to što nas tera da predlažemo, savetujemo, sugerišemo. Za tu osobu je često dovoljno samo da budemo tu. Da je volimo, prihvatamo, da budemo prisutni (u punom smislu te reči ), da je posmatramo i u njoj vidimo njenu Izvornost i njen puni potencijal, sve ono što ona zaista jeste kada se uklone uslovljenosti i tragovi koje su prošla iskustva ostavila na njoj.

Omogućite im da se osećaju dovoljno sigurno da mogu da „padnu“

Koliko smo puta samo mi pali? I koliko puta smo posle toga ustali? Ako smo posle sopstvenih padova išta naučili, ako smo postali veštiji, spretniji, mudriji, razumniji ili ako smo bilo šta u svom životu promenili, događaji koje bismo najradije izbegli imali su svoj smisao. Istina, nekada je cena bilo izuzetno visoka, pa bismo voljene da zaštitimo od bola. Naša uloga kao podrške nije da druge sprečimo da padnu jer im time oduzimamo dragoceno iskustvo i sredstvo učenja. Naša uloga je da budemo uz njih, da stavimo jastuke na zemlju, da pad prođe što je nežnije i bezbolnije moguće. Da im pružimo ruku da ustanu, da ih ohrabrimo da nastave i da ih sučimo sa lekcijom koju određeni događaj nosi (ukoliko su spremni da se sa time suoče). Dakle, naša uloga nije da rešavamo tuđe probleme, da preuzimamo odgovornost za tuđe izbore, da ih sažaljevamo, kritikujemo, savetujemo, korigujemo, menjamo, popravljamo…

Fotografija: Vladimir Tomić

Davanje prostora nekome uz naše tiho prisustvo je stanje a ne akcija

Biti nekome podrška bez nepotrebne akcije, za mene (a predpostavljam i za mnoge koji su prirodno usmereni na rešavanje problema) je bio poseban izazov. Značajan rad na sebi mi je bio potreban da prestanem da dajem gotova rešenja, predloge, savete i ideje ljudima koji me nisu direktno pitali za mišljenje. Čak i kada to jesu, naše mišljenje je zasnovano na našem iskustvu i pitanje da li je adekvatno za drugoga. Smatram da davanju saveta i mišljenja treba krajnje oprezno pristupiti.

Prvo, davanjem gotovih rešenje (pogotovo rešavanjem tuđih situacija) oduzimamo moć osobi koja se sa njima suočava i indirektno joj poručujemo da je nesposobna sama da se suoči sa čim treba. Preuzimajući odgovornost za tuđe iskustvo uzimamo deo energije osobe koja ga proživljava. Na taj način dezintergišemo drugog (oslabljujemo ga) ali dezinterišemo i sebe jer unosimo u naše energetsko polje mnogo mentalne, emotivne i duhovne energije koja nije autentično naša.

Sem toga, smoinicijativno rešavanje tuđih problema i davanje saveta, mišljenja i predloga pokazuje našu krajnju aroganciju jer time indirektno poručujemo osobi da znamo više i bolje od nje, što često pokazuje skrivene aspekte nas samih koji su maskirani našom željom da pomognemo drugima. Tada pomažemo drugima zbog sebe a ne zbog njih, što ne bi trebalo da nam bude cilj.

Da bismo bili dobra podrška drugima potrebna nam je čista namera, mnogo ljubavi i strpljenja, veština slušanja, apsolutno prisustvo i velika mudrost i samosvest. Deluje previše? Možda, ali to je proces koji donosi neverovatan lični napredak i najdublju ispunjenost jer kroz bivanje tu za druge ispunjavamo svoju najdublju svrhu. Naravno, pod uslovom da smo se već pobrinuli za sebe :)

Autor: Ana S.

Tehnike kojima se bavim možete videti ovde

 

 

Danas kada otuđenost i individualizacija uzimaju sve više maha u Evropi ali i u Srbiji, ljudi koji su odlučili da žive u zajednici sa drugima (koji im nisu u krvnom srodstvu) su za mnoge enigma. Prvo pitanje prvog jutra mog boravka u eko-selu bilo je: „Pa mi ne možemo da se složimo ni kada živimo sa  partnerom ili u porodici od svega par članova. Kako ovi ljudi  uspevaju da funkcionišu kada ih ima tridesetak odraslih i isto toliko dece?“ Bez obzira što svi oni žive u svojim stanovima u okviru svojih bioloških porodica, ima bezbroj stvari koje mogu postati izvor konflikta- od boje zidova u holu do sistema odlučivanja i načina međusobne komunikacije.

Zašto je zajednički život simbol za trpljenje, sukobe i uzajamno nezadovoljstvo?

Zbog našeg sistema verovanja (programa i uslovljenih reakcija), zbog trauma i loših iskustava iz prošlosti i emocionalnog naboja koji zbog toga nosimo.

Zbog genetskih programa i programa na istorijskom nivou koji nas kao žene primoravaju da trpimo, ćutimo i potiskujemo svoje nezadovoljstvo. Zbog genetskih i istorijskih programa koji primoravaju muškarce da se odnose sa nepoštovanjem prema ženama da ne bi bili smatrani slabićima.

Posledica svega ovoga je da žene nose izuzetno veliku količinu emotivnog bola zbog generacija i generacija zlostavljanja i potiskivanja ženske energije. Takođe je činjenica i da muškarci nose izuzetno veliku količinu krivice zbog generacija i generacija dominacije i zloupotrebe muške energije. S obzirom da smo mi mnogo više od ovog tela i uma i s obzirom da je kosmički evolutivni ciklus  takav da u ovom periodu sve naše potisnute emocije (sa svih nivoa) izlaze na površinu da budu razrešene, nije ni čudo što se najčešće manifestuju u najosetljivijem aspektu naših života- međuljudskim odnosima.

Gde god da krenem vidim svoj odraz

„Kako spolja, tako i unutra. Kako unutra, tako i spolja“ kaže jedna izreka. Naša realnost je odraz nas samih, sve što smo kreirali predstavlja određene aspekte onoga što jesmo. To je posebno izraženo u međuljudskim odnosima, pogotovo sa ljudima sa kojima provodimo mnogo vremena ili sa kojima živimo. Za ljude koji su svesni dinamike međuljudskih odnosa život u zajednici može predstavljati blagoslov – idealnu priliku da im drugi pokažu slabosti i dezintegrisane aspekte na kojima treba raditi. To je najintenzivnija i najbrža radionica ličnog rasta-i još je besplatna! Šta ćemo dalje uraditi sa prikupljenim informacijama zavisi od nas samih. Ja lično koristim Duboki PEAT, Reiki i Teta Isceljivanje, ali tehnika ima bezbroj, svako može da nađe nešto što mu odgovara. Ono što je bitno je da se razreše energetske petlje na koje nam ukazuju konfliktni odnosi. Ako to ne uradimo, petlja će se ponoviti, ne zato što nas Bog ili bilo ko mrzi i kažnjava (što je često verovanje) već zato što je to priroda energije koja teži da se vrati u svoju originalnu putanju kretanja. Za ljude koji sebe doživljavaju kao nečije žrtve i koji odbijaju da preuzumu odgovornost za sopstveni život (što je takođe u sistemu verovanja mnogih), život u zajednici može postati pakao, izvor novih trauma koje nas vuku sve dublje i dublje u energetske petlje koje smo već odavno stvorili i u kojima nekada decenijama, a nekad i mnogo duže trčimo kao hrčak koji trčeći okreće vrtešku, ali zapravo nikuda ne stiže.

Put kroz trnje ka emocionalnoj zrelosti

Koliko smo samo puta tražili smisao, koliko smo se puta pitali čemu sve to i kuda sve to vodi. Putanja je već odavno ucrtana kao i stanice na njoj. Prva od njih se zove „emocionalna zrelost“. To podrazumeva da prigrlimo SVE svoje emocije i da prihvatimo svu tugu, bol, patnju, povređenost, bes, ljutnju, mržnju (da i to osećamo, samo su nam rekli da je to ružno i loše, pa smo mržnju još dublje potisnulni) koje smo ikada osetili. Ljudsko emotivno telo je doživelo hiljade godina potiskivanja. Zbog tačke u evolutivnoj spirali u kojoj se sada nalazimo, došlo je vreme da se ono, u prvom momentu oslobodi i prihvati a onda i da se nagomilane emocije integrišu. I da nekog narednog dana započnemo razgovor o tome kako se zaista osećamo. Da pitamo sebe ili nekoga:“Kako si?“ -i da u potpunosti shvatimo to pitanje u svojoj punoj dubini. A i da naučimo da čujemo svoje emocije, pre nego što ih projektujemo na druge ljude ili na fizičko telo izazivajući time različite poremećaje u funkcionisanju telesnih sistema. To je trenutak kada će nam život sa samima sobom, a i sa drugima postati mnogo lakši, a mi, kao civilizacija ćemo izaći iz detinjstva i postepeno ćemo ući u mlado odraslo doba. Iluzije o sopstvenoj superiornosti, nadmoći, potreba za nadmetanjem, arogancija i uobraženost, potreba za vladanjem i kontrolom ( nad drugim ljudima, životinjama, biljkama, planetom…) i posledicama takvog ponašanja su prvo sa čime ćemo morati da se suočimo, a onda i prevaziđemo krivicu i samoosudu kada shvatimo uzroke i posledice sopstvenog ponašanja. Koliko god ovaj proces bio bolan,on je takođe i isceljujući. A sem toga predstavlja i pokazatelj zrelosti i spremnost da otpustimo stare obrasce, prigrlimo svoje neznanje i počnemo da učimo.

Sledeća stanica „od odvojenosti do jedinstva“

Sa sticanjem emotivne zrelosti, naša komunikacija sa drugima će se drastično poboljšati, emotivna napetost smanjiti ili potpuno nestati, a međuljudski odnosi će postati, ono što su oduvek i trebali da budu-izvor ispunjenosti i zadovoljstva umesto izvor patnje. Tada, život u zajednici postaje blagoslov i uči nas kako da se vratimo u prirodno stanje postojanja-stanje jedinstva i povezanosti. To je stanje duboke ljubavi prema bližnjima i prema sebi  koje je potpuno različito od programske ljubavi, to je povezivanje sa univerzalnom vibracijom ljubavi koja je oduvek postojala, samo mi nismo mogli da je dohvatimo. To je stanje kada sa ljudima koji su prisutni stvorimo polje ljubavi, i kada je potpuno irelevantno to da li ih i koliko poznajemo, koje su boje, nacionalnosti, veroispovesti. To je stanje kada osećamo emocije svake životinje sa kojom smo u kontaktu i svesni smo njene vrednosti, jedinstvenosti i bitnosti u kreaciji (ovo se odnosi i na domaće životinje koje se još uvek drže u užasnim uslovima). To je stanje u kome je svaka biljka neprocenjiva, kao i sama planeta i sve ono što nam ona daje. Tada nam neće biti zabranjeno da uzimamo ono što nam je potrebno, ali ćemo prestati to da otimamo uz verovanje da nam to samo po sebi pripada, zbog iluzije o sopstvenoj nadmoći. Biće nam dato ono što nam je zaista potrebno, a mi ćemo to sa zahvalnošću i poštovanjem prihvatiti. Videćemo širu sliku i znati ulogu nas i naše Duše u njoj. Bićemo istovremeno povezani vertikalno, sa kreativnom energijom nas samih ali i svega ostalog, ali takođe i horzontalno, sa svi ostalim elementima kreacije. Tada je nebitno sa kim i kako živimo, jer smo već spoznali da je ionako sve u nama. To je momenat kada ćemo zagrliti sopstvenu jedistvenost, osloboditi najdublje potencijale svoje Duše i ponovo se povezati sa istinskom moći koja je u nama. Tu se naša putanja račva. Da bismo videli kuda dalje putevi vode, moramo doći dovde. A kuda dalje, pa sigurno u novu fazu evolucije…

Autor teksta i fotografija: Ana S.

Život u eko-selu: Priče iz eko sela

Tehnike kojima se bavim možete videti ovde

 

  Septembar 2016.

Septembar je neočekivano brzo došao. Ko bi rekao da sam već mesec dana ovde? Do sada sam upoznala skoro sve stanovnike eko sela i navikla se na novu svakodnevicu. I dalje sam jako zadovoljna uslovima života i načinom na koji se svi prema nama odnose. Na taj nivo međusobnog uvažavanja i poštovanja nisam baš navikla. Izgleda da je došlo vreme da naučim šta znači zaista komunicirati sa ljudima. Tek sada shvatam da svaka komunikacija koja je na bilo koji način usmerena tako da povredi drugu osobu osudom, ljutnjom, agresijom, nipodaštavanjem, zastrašivanjem ili odbacivanjem predstavlja vid zlostavljanja. Ali da smo mi toliko naviknuti na takav vid komunikacije da smatramo to normalnim. Tome smo često izloženi u obdaništu, u školi, na fakultetu, na poslu, u partnerskim odnosima i u porodici. To je toliko prisutno da to i ne primećujemo. A i kada primetimo, smatramo to normalnim. Nema razloga da to bude moja realnost. Makar ne više.

Buđenje senki

Sa druge strane, kada sve funkcioniše kako treba, naša sopstvena senka počinje da se pomalja. Onaj deo nas kome su potrebni problemi, nezadovoljstvo i destrukcija. Kako su svi okidači na tuđe ponašanje odjeci naše prošlosti može se reći da je život u eko selu idalan za integraciju svih odbačenih i potisnutih delova nas samih. U porodici imamo samo par ogledala, ovde ih ima tridesetak. Gde god da se okrenemo vidimo sopstvenu senku. I to je recept za pakao. Ili za pročišćenje, sve zavisi od toga kako se nosimo sa  tim. Mnogi gosti koji su dolazili na par nedelja posle prve su odlazili. Kažu, previše im je. Osećali su kako bes, ljutnja, tuga, odbačenost izranjaju na površinu praktično bez povoda. Mnogi su se na fizičkom niovu osećali loše. Nespremni da integrišu naboj, ubrzo bi odlazili. I za mene je ovaj mesec bio dosta naporan. Još jedan sloj naboja je izašao na površinu da se integriše. Sreća pa sam ovde došla opremljena Reikijem, PEAT-om i Theata Healing-om, pa sam svoje naboje čistila umesto da ih projektujem na druge i ulazim u konflikte. Ovde sam takođe naučila i pravo značenje podrške. Da damo prostor drugima kada osetimo da su izazvani našim ponašanjem. Tada im je najlakše uzeti energiju uvalčeći ih u konflikt i  izazivajući u njima emocije na koje ih njihovi obrasci navode. Ali, poenta je izaći iz obrasca i dati im prostor da integrišu svoj naboj, nekada uz naše tiho prisustvo, nekada uz naše aktivno vođstvo a nekada  uz povlačenje. Mudrost je znati proceniti kada je šta najkorisnije.

Process work

U eko selu koincidencije nisu izuzetak već pravilo. Verovatno zato što su ljudi svesni njihovog značaja, pa govore i rade i ono što ne razumeju ukoliko osete impuls za to. Na taj način sam dobila mogućnost da probam psihoterapeutsku metodu poznatu kao „process work“. Te večeri sam krenula na večeru i usput srela čoveka čija se supruga, koja je po profesiji psiholog, bavi ovom metodom. Započeli smo razgovor, ona je naišla i priključila se i pitala da li može da „vežba“ na meni. Ja sam naravno sa radošću pristala. Ta seansa, kao i mnoge druge tehnike koje sam probala mi je dala jedan uvid više i približila me korak bliže onome što zaista jesam.

Mentorstvo i njegov značaj

Ovo je takođe period kada sam dobila svog mentora unutar organizacije. S obzirom da da je ovo prvi put da imam mentora, iznenađena sam značajem koje prisustvo mentora ima za mene. Njegova uloga je da bude tu i da bude na raspolaganju, da bude podrška, neko na koga uvek možemo da računamo. Nekada je tu da nas posavetuje, nekada samo da sasluša. U svakom slučaju, to je osoba koja je mnogo toga i sama prošla i koja je uvek voljna da svoja iskustva podeli sa nama, pritom ne pokušavajući da nas kontroliše, da nam daje gotova rešenja ili da nam nameće šta je to što treba da uradimo.

Koncert mira

Ovaj mesec je obeležio i „koncert mira“ kojim je jedna stanovnica eko sela obeležila svoj rođendan. Na koncertu su svirali devojka iz Sirije i momak iz Libana, muzičari koji su ovde u statusu izbeglica. Izvodili su arapsku muziku sa ciljem da se švajcarska publika upozna više sa arapskom kulturom ne bi li se kulture međusobno makar malo približile. Posle ovog koncerta sam se osećala obogaćeno. Zar nije vreme da različitosti počnu da nas obogaćuju umesto da nas dovode do beskončanih sukoba?!

Narednog vikenda nas čeka još puno posla kao i učešće na seminaru: „Evolution experience“. Šta nam to dolazi?

Priče iz eko sela 3.deo Putovanja i izazovi

Tehnike kojima se bavim možete pogledati ovde

Autor teksta i fotografija: Ana S.

 

Tek što sam sam počela da se navikavam na novu sredinu i svakodnevicu došlo je vreme da se ponovo spakujem i spremim za nova putovanja. Ovaj put kratko ali intenzivno, za Gersau, gde će biti održan trening za sve EVS učesnike koji su došli u Švajcarsku u predhodnom periodu. Kada smo stigli u Gersau prvi utisak je bilo predivno plavo jezero i planine u okolini. Vazduh je bio tako svež iako je bio avgust. Naredna četiri dana budio me je šum talasa sa pogledom na jezero i planine. Šta sam u tom momentu još mogla poželeti? Trenining je bio intenzivan i veoma zanimljiv. Svaka radionica je davala neki novi uvid ili otvarala novo pitanje. Nakon četiri vrlo intenzivna i zanimljiva dana vratili smo se u svoju radnu svakodnevicu u eko selu. Da li se to kod mene pojavio osećaj da se vraćam kući? Tako brzo? To je nešto potpuno novo za mene…

Novi izazovi

Nova nedelja se završila, sve je nekako već ušlo u rutinu. Morgen Kreis („jutarnji krug“), rad, ručak, odmor i ponovo rad. Hronično sam umorna. Nisam navikla da je toliko ljudi konstantno u mojoj blizini. Međuljudski odnosi su jako lepi ali mi je sve nekako preintenzivno. Jedino što žeilim uveče je da zatvorim vrata od sobe, legnem i ćutim. Moraću da nađem način da izbalansiram privatno vreme i vreme sa drugima. Imam osećaj da gubim sebe u svemu ovome… Dok su me takve misli pratile dobila sam poziv od drugarice iz Ciriha, da je posetim i da prenoćim kod nje.

Poseta Cirihu

Poziv je došao u pravi čas.  Taj vikend je jednostavno bio fenomenalan. Obišle smo grad i ciriško jezero. Vreme je bilo sunčano i toplo. Pravi avgustovski dan. Osećala sam se kao da sam na odmoru. Energija mi se vratila, kao da mi je bilo potrebno malo da se udaljim od svakodnevice da bi u sebi ponovo pronašla balas. Vratila sam se osvežena i motivisana za nova iskustva.

Autor teksta i fotografija: Ana S.

 

Ostale fotografije iz Gerasaua možete videti ovde

Ostale fotografije iz Ciriha možete videti ovde

Predhodni deo priča iz eko sela možete pročitati ovde

Naredni deo priča iz eko sela možete pročitati ovde

Sa tehnikama kojima se bavim možete se upoznati ovde

 

Stojim na železničkoj stanici. Zar je moguće da je sve ovako zeleno? Nikoga sem mene nema na stanici. Verovatno je i selo malo kada su ovde samo dva perona. Razmisljam gde sam zapisala broj telefona eko-sela. U tom trenutku mi prilaze žena i devojka i pitaju da li sam ja novi EVS. Laknulo mi je, ipak je sve ok. Ubacujemo stvari u auto i krećemo ka eko-selu. Sve je teko zeleno u okolini.dgersheim Toliko brda okolo, sa druge strane Bodensko jezero. Kažu da eko-selo nije daleko, za par minuta smo tamo. Objekat mi na prvi pogled deluje kao hotel iz osamdesetih. Pokazuju mi sobu. Prijatno sam iznenađena uslovima boravka. Jednokrevetna soba sa sopstvenim kupatilom, sve skoro novo. Čak i bolje nego što sam očekivala. Silazim na večeru u zajedničku kuhinji i upoznajem ostale članove tima. Imamo momka i devojku iz Španije, devojku iz Finske i momka iz Bugarske. Svi su me vrlo lepo i toplo dočekali. Upoznajem se sa pravilima u kuhinji i vidim da je zaista veliki izbor hrane, sve organsko i najboljeg kvaliteta. Prve večeri ležem premorena ali oduševljena uslovima boravka. Sutradan je prvi radni dan, videćemo šta me čeka…

Prvi radni dan

Budim se u šest sati i shvatam da tek u pola devet treba da siđem dole. Otvaram prozor da udahnem jutarnji vazduh. Zeleno me ispunjava. Pogled mi pada na pašnjak i šumu u daljini. Ne mogu više da spavam, silazim na doručak, raspakujem stvari čekajući početak rada. U pola devet se svi okupljamo u sali gde počinje „jutarnji krug“. Prvi šok: Dan se započinje pevanjem. Pesme se izvode sa ili bez instrumenta a sve imaju za temueko-sela povezanost planete, ljudi i prirode, afirmativne tekstove na temu lične vrednosti, poštovanja, empatije, ljubavi i razumevanja ili teme vezane za povezanost ljudi sa okolinom, Univerzumom ili jednih sa drugima. Oduvek sam uživala u horskom pevanju, tako da me ovo zapravo oduševljava. Posle toga se radi meditacija ili neko jednostavnije istezanje, team-building igre ili prakse za podizanje energetskog nivoa. Zatim svako ima par minuta da sa grupom podeli kako se oseća, uvide do kojih je došao, iskustva i aktivnosti kojima se bavio. To je slobodan prostor za svakog člana grupe da se izrazi. Posle toga se pažnja preusmerava na posao i podelu rada i na kraju se  krug zatvara pesmom kojom je i otvoren. U proseku sve traje imeđu pola sata i 45 minuta. Posle prvog jutarnjeg kruga ostala sam pod utiskom. Zar je moguće da neko ovako počinje dan? I zar je moguće da će mi svaki naredi radni dan ovako počinjati?! Jednostavno fenomenalno. Idemo da radimo. Pokazuju mi sve aktivnosti u koje mogu da se uključim. Princip je da u početku svi sve rade da bi na nekom od sledećih sastanaka napravili plan rada u oblastima koje me najviše zanimaju.  Dolazi vreme za ručak. Ručak se služi u velikoj trpezariji po principu švedskog stola. Novi šok: Pre početka obroka svi prisutni formiraju krug oko stola i pevaju kratku pesmu u kojoj se zahvaljuju Zemlji na hrani i kuvarima na radu. Hm, koliko sam samo puta jela uzimajući hranu zdravo za gotovo i ne razmšljajući ko je sve uložio svoj trud i rad i energiju da bi taj obrok bio na mom stolu. Definitivno ću ovde imati šta da naučim o povezanosti sa prirodom i zahvalnosti prema drugima.

Letnji festival

Prva nedelja je prošla, ja sam i dalje oduševljena svime, ali i dosta umorna. Mnogo novih ljudi, informacija, utisaka. Prvog vikenda mog boravka u eko-selu održan je Letnji Festival. Puno gostiju, muzike, smeha i dobre hrane. Na otvorenoj bini puštana je muzika do duboko u noć. U delu dvorišta postavljeni su bili dušeci na travi, svako ko je želeo mogao je da ostane da spavsommerfest-noca napolju i posmatra zvezde. Energija je neverovatna. Toliko radosti, spontanih razgovora, smeha i lakoće. Jednostavno radost življenja struji svuda okolo i ispunjava prostor oko sebe. U posetu mi dolazi dugodišnja prijateljica iz Beograda, koju je samo Univerzum mogao da pošalje u Cirih u istom periodu kada i mene u Degersheim. I to baš u vreme Letnjeg Festivala. To jednostavno ne može biti slučajno. Posle zajednički provedenog vikenda i vrlo čudnog osećaja kako su se prošlost i sadašnjost preklopile završava se prva nedelja mog boravka ovde. Toliko toga se dogodilo, a tek je počelo. Šta li će se još izdešavati u narednih 51 nedelja?

Autor: Ana S.

Stranicu Eko-sela možete videti ovde

Priče iz eko-sela 1.deo Kad san postanje java

Naredne nedelje: Priče iz eko-sela 3.deo Putovanja i izazovi

O tehnikama kojima se bavim možete pročitati ovde

 

Sedim u vozu za Cirih potpuno prazne glave i punog srca. Ili mi se to samo čini. Istovremeno sam i uzbuđena i mirna i zbunjena i srećna, pomalo izgubljena. Tražim kupe i konstatujem kako su ovi švajcarski vozovi fenomenalni. U sledećem trenutku shvatam da sam sela u prvu klasu i da ću morati da se premestim u drugu. Nema veze, i ona je odlična za moje pojmove, sa sve internetom, utičnicom za mobilni i lap-top.U jednom momentu otvaram lap-top i gledam fotografiju na pozadini. Prizor alpskog pejzaža sa rekdsc00915om i kućicom, u pozadini planine koje dodiruju nebo. Podižem pogled kroz prozor i shvatam da smo negde u blizini Inzbruka. Kroz prozor se prostire alpski pejzaž sa mnogo planina i mnogo kućica u dolini. To je onaj momenat kada se prošlost i budućnost preklope u sadašnjosti koja postaje večnost. Koliko sam samo puta želela da uđem u reklamu za švajcarske čokolade i protrčim onim zelenim pašnjacima.  Vadim iz torbe knjigu koju trenutno čitam: Sal Rachele, “ Buđenje planete Zemlje (2012-2030)“ i poglavlje koje otvaram: EKO SELA. Ponovo taj osećaj večnosti u trenutku.  Zar to nije fenomenalno? Čitati poglavlje „eko sela“ na putu za jedno od njih! Eko sela su do pre par meseci za mene bila samo mentalni koncept. Sada se ideja pretače u stvarnost i to je zaista neverovartno.

Kad bolje razmislim, cela priča oko toga kako sam dobila mogućnost da ovde dođem je više nego nestvarna. Za EVS projekte se prijavljujem već ravno pet godina u različitim zemljama i nijedan pozitivan odgovor do sada nije stigao. Zapravo jeste, pre par godina, prvi i jedini, ali na kraju novac za projekat nije odobren. Onda pre više od godinu dana, „slučajno“ naiđem na poziv za EVS poziciju u eko selu „Sennrüti“ dok sam na netu pretraživala informacije o konceptu eko sela. Pronađem kontakt, dobijem sve potrebne informacije i pošaljem prijavu. Posle intervjua dobijem negativan odgovor i jako se razočaram! To je bilo par meseci pošto sam dala otkaz u bivšoj firmi i odlazak u eko selo mi je u tom putokaztrenutku delovao više nego idealno. Prebolim nekako to razočarenje i počnem da radim kao lični pratilac dece sa posebnim potrebama. Iako sam u tom poslu uživala mnogo više nego na predhodnom, znala sam da je to takođe samo prelazna faza u pronalaženju sebe i onoga čime zaista želim da se bavim. Tu celu školsku godinu sam provela radeći sa decom sa posebnim potrebama i paralelno završavajući edukacije za Theta Healing praktičara, Reiki majstora i PEAT procesora. Paraleno sa poslom, počela sam da svoje znanje primenjujem i u praksi- na sebi i drugima. Na eko selo sam potpuno zaboravila, ali od prijavljivanja za EVS projekte nisam odustala. I posle par neuspešnih intervjua, stigao mi je mejl- Dobila sam mesto u obdaništu u Beču kao asistent vaspitačice! Posle 5 godina! Radost koju sam tada osetila nisam mogla rečima opisati. Sleći korak je bio da oni dobiju novac za projekat a ja vizu i boravišnu dozvolu. U tom momentu sam razmišljala: Nema veze, radiću sebi Tetu dok god i to ne manifestujem, kome ću da pomognem ako ne mogu sebi?! Nestrpljivo sam svako jutro otvarala mejl da vidim da li je projekat odobren, pritom radeći sebi tretmane, za svaki slučaj. I jednog jutra, stigao je dugo očekviani mejl. Projekat je odobren i od septembra biću u Austriji! Kako Život ima neverovatan smisao za humor, par sati kasnije mi eko sela salstiže mejl iz odavno zaboravljenog eko sela. Da se pojavilo novo EVS mesto, da je projekat već odobren i da ako sam i dalje zainteresovana od početka avgusta mogu da dođem. U tom trenutku sam osetila kao da imam rupu u glavi. Jednostavno praznina, kao da sam resetovana. Stanje potpunog šoka. Odlučila sam da odspavam i da sutra donesem odluku. Imala sam osećaj da sam na raskrsnici i da biram put kojim ću dalje krenuti. Sutradan sam ušla u tetu i pitala svoju Dušu šta je to što zaista želi. Odgovor je bio jasan kao dan-eko selo, samo što pre pola godine nije bio pravi trenutak. Sada je pravi trenutak i to je ono što ona želi. Otkazala sam projekat u Beču, prihvatila projekat u eko selu i praktično celo leto provela završavajući birokratske stvari oko ugovora i vize. I eto, posle gotovo nemoguće misije da sve što mi treba smestim u dva kofera koja mogu sama da podignem, da se vidim sa svima sa kojima želim da se pozdravim, završim na poslu sve što treba i zatvorim taj deo svog života na adekvatan način, sedim u vozu i odustajem od čitanja. Pa iovako ću za par sati sve to videti uživo…

Autor teksta i fotografija: Ana S.

Priče iz eko sela 2.deo- Zeleno, volim te zeleno (dolazak i prvi utisci)

Tekst na temu Manifestovanja možete pročitati ovde

Tehnike kojima se bavim možete videti ovde