Članci

Preterana samokritičnost i sposobnost da uvidimo svoje nekorisne obrasce ponašanja i učinjene greške nikako nisu iste stvari! Samokritičnost je osobina kojom sami sebe iscrpljujemo, maltretiramo, bukvalno uništavamo. Druga osobina nam pomaže da jasno sagledamo sebe. Nakon teksta o ličnoj vrednosti, samokritičnost je spontano došla kao sledeća tema.

Kakav je osećaj preterane samokritičnosti?

“Nije trebalo to da kažeš/uradiš,”
“Trebalo je bolje to da spremiš,”
“Trebalo je da znaš,”
“Kako je moguće da (ponovo) nisi predvidela?!,”
“Nije trebalo da počneš da radiš u maloj firmi, to si samo uradila iz straha da nećeš naći bolje! Uvek ti je falilo samopouzdanja!”
“Kako je moguće da si TI TO URADILA?! Pa ti nisi normalna”
Ovo su samo neke od rečenica koje su mi dolazile kao misli – izgovorene mojim ličnim glasom, punim besa, ogorčenja i razočaranosti prema sebi. Što sam se ja više menjala kao ličnost, to je ovaj glas postajao sve glasniji i agresivniji, ne verujući da osoba koja postajem prestaje da poštuje neke od svojih starih načela. Da ne govorim koliko se to pojačavalo kada se pojavi neko u mojoj okolini sa sličnim, kritičkim uglom gledanja prema meni. Pre jedno godinu ipo dana stiglo je do tačke da više ne mogu da podnesem sama sebe – taj nivo preispitivanja svega, sumnje u svaku moguću odluku, sumnje u sve što radim i kritiku za sve što nije urađeno sasvim sasvim savršeno. Osećala sam se potpuno iscrpljeno tim preispitivanjima. “Ostavi me na miru” je jedino što sam želela i da pobegnem od sebe same – te brutalne analitičnosti koja sve vidi i ne daje odgovore.

Šta je bila prelomna tačka?

Tada, bila sam zaljubljena, nadala sam se da će nešto od cele te priče biti. Iako je deo mene znao da neće. Iako je deo mene znao da ne treba. Iako deo mene to nije ni želeo. I onda (sasvim slučajno, naravno) naletela na sliku njega sa novom devojkom. Klasična priča.

To je okinulo lavinu bola, povređenosti, razočarenja, ali i samokritičnosti: “koja si ti budala,” “kada ćeš već jednom naučiti,” “šta si bre očekivala, znala si da mu nije stalo,” “opet si lagala sebe,” itd. Onako kad mi već nije dobro da sama sebi dolijem ulje na vatru. Pokušala sam da trčim, da se izduvam bar malo (jedina stvar koja mi pomaže kada ne znam šta više da radim sa suvišnim mislima i emocijama), međutim samo sam ostala na nekim stepenicama pored auto-puta da plačem i dalje razmišljam.

Kao da vučeš sidro

Osećala sam jak bol i toga što sam videla i svojih misli. Međutim, pojavilo se još nešto – svest da je taj obrazac samookrivljivanja još jedna od tih stvari koje “opet sebi radim.” I došla mi je misao “Šta imaš od toga da sebe maltretiraš što nešto nisi bolje znala/umela, što nisi shvatila? Da si znala i umela ti bi to već uradila tako! Svako ko napreduje uvek je bolji nego što je bio juče! Znaš da želiš da napreduješ i naravno da ćeš biti pametnija i videti koliko manje svesti si imala ranije! Maltretiranje sebe zbog toga je glupo i nelogično. Kao da ideš napred, a za sobom vučeš sidro!” Upravo ovaj tok misli, za mene je doneo preokret i promenu – kao da je samokritičnost preuzela da kritikuje samu sebe i da samu sebe i poništi.

Šta sam pre toga ZNALA, ali nisam uspela da primenim

Tekst Jelene Pantić o Sindromu varalice, podstakao me je da uopšte obratim pažnju na to moje preveliko analiziranje zaista nije korisna stvar. Preporuka zapisivanja dostignuća, slično kao i knjiga dnevnih postignuća sa Manifestinga, za mene nije imala dugoročan efekat – u momentu pisanja se osećam bolje i stabilizujem se, ali OBRAZAC je i dalje bio prisutan i usko skopčan sa nekim drugim obrascima moje tadašnje ličnosti: nesposobnost da tražim tačno ono i sve ono što želim, strah da ne mogu da dobijem ono što želim, strah od sopstvene nesavršenosti i odbijanje da sagledam sebe realno.

Preterana samokritičnost VS sposobnost da realno sagledamo sebe

Ovo je vrlo važna stvar za spomenuti za sve one koji su preterano samokritični! Zašto? Zato što mi MISLIMO da je ta samokritičnost realno sagledavanje sebe! NIJE! NIKAKO! Ključna razlika je kakav je osećaj realno sagledati sebe – tada čak i kada vidimo greške, ne dajemo im veći značaj u odnosu na ostatak kreacije! Mi tada vidimo i ono dobro što smo uradili i njegov značaj, za greške preuzimamo odgovornost, sagledavamo ih zajedno sa njihovim uzrocima i posledicama. Uz ovaj proces ne ide bol, ne ide osećaj samomaltretiranja, ne ide pritisak, ne ide osećaj pogrešnosti i krivice. Mi smo jednostavno sposobni da sagledamo celu sliku. Greškom se bavimo samo ako je deo nekog našeg šireg obrasca – upotrebljavamo je kao trag da još više porastemo.

Zašto smo preterano samokritični?

Kada sam ovoliko ocrnila samokritičnost, pomisli čovek “ko bi se normalan ovako ponašao prema sebi?” E zato je važno da vidimo još jednu stvar – čemu nam je ta samokritičnost služila u prošlosti. Da, da, imali smo mi veeelike benefite od toga, da nismo, ne bi je držali. U mom konkretnom slučaju, lov na sopstvene greške je bio način na koji sam ja učila i rasla i u školi i kao ličnost. Vidim da nešto ne valja ili da nisam zadovoljna – nađem grešku – ispravim – idem dalje i tražim sledeću. Vremenom, fokus na sopstvene greške postane navika i ujedno i jedina stvar koju si sposoban da vidiš u životu – GREŠKA. Tako je i moj život postao jedno veliko traženje greške, a složićemo se da to nije zabavno. Naravno da ne spominjem uticaj roditelja i okoline koji ovakve obrasce ponašanja podržava: da se ne bi uobrazili slučajno, da nam ne bi zavideli, da ne ispadnemo samohvalisavci itd.

Kako se samokritičnost odražava na odnose sa drugima

Ah, pa stalno se nešto izvinjavamo, stalno smo u strahu da li smo nešto loše rekli/uradili pa samim tim nismo cool, često pitamo druge za mišljenje, a njihovo mišljenje slušamo selektivno – šta nam kažu da smo pogrešili dok dobre stvari obično ne čujemo, često sami sumiramo svoje greške pre nego što ih neko drugi uvidi. Huh, naporni smo zar ne? Još jedan razlog da sebe kritikujemo i tako zatvaramo začarani krug koji samo mi imamo moć da prekinemo.

Za kraj

Verujem i nadam se da će jedna ovakva priča doprineti otpuštanju obrasca samokritičnosti. “Voleti sebe” i “biti dobar prema sebi” su teško primenjive stvari u mom slučaju – kod misaonih obrazaca bukvalno mi je potrebno da sama sebe hakujem da bih uspela da prestanem sa njima. Paradoksalno, kada tako nešto uspem, onda stvarno i imam osećaj da više volim sebe.

Na kraju možda vas interesuje da pogledate i Danicinu priču o Nesigurnostima i kako se sa njima suočiti.
I još jedan tekst o samokriticizmu.

Autorka: Milana M.

Fotografija: Milana Minja Milošević

Toliko često upotrebljavamo reč emocije, a da li suštinski znamo šta je to. I čemu služi? Ovaj tekst je spoj mog znanja o emocijama iz naučnog aspekta i iskustva ličnog razvoja – ovo je tačka preplitanja stručnog aspekta mog rada i pisanja na blogu.

Šta su emocije i kako nastaju?

Emocije su biološka reakcija organizma na događaje koje naš um VIDI KAO VAŽNE. Dakle, emocije se javljaju kada nam je nešto važno i kada um spazi da se nešto dešava po pitanju toga što nam je važno. Ovde je ključno obratiti pažnju na “ono što naš um vidi.”. To znači da emocije zavise u velikoj meri od naše interpretacije situacije koja se dešava. Ta interpretacija se dešava automatski (podsvesno) i zavisi od našeg sistema verovanja. U tome je i ključ mogućnosti za promenu, to je naše i mi na to možemo da utičemo. O tome ću na kraju teksta.

Kontrola emocija

Kada “držimo emocije pod kontrolom” ono što u stvari radimo je potiskujemo i svesno modifikujemo našu podsvesnu reakciju. Dakle podsvesna reakcija se već desi, emocija se već okine, a naš svesni um tek onda reaguje i kontroliše. Pogledajte samo koliko je tu napora i energije uloženo! Ova svesna modifikacija, ne samo što blokira ono što zaista osećamo nego šalje podsvesnom poruku “to nije dobro”, “ti nisi dobra, ne treba tako da reaguješ”. Samim tim ovaj kontrolni mehanizam jača, a emocije se pakuju negde nazad, nagomilavaju. I tako sve dok ne pređu intenzitet kada ih je nemoguće zadržati. Pogađate, to je onaj momenat kada podivljate zbog neke sitnice. Jer “to je kap koja je prelila čašu.”

Čemu nam emocije služe?

Emocije imaju dve osnovne funkcije: biološku – da pripreme organizam na ono što smo percipirali kao važno i komunikativnu – da pošalju porku ostalima. Na primer, strah izaziva to da se krv povuče iz periferije ka unutrašnjim organima, srce kuca brže i time dostavlja veću količinu kiseonika našim mišićima – da bi mogli brže da pobegnemo. Bes priprema telo za borbu. Uzbuđenje – kada je bilo potrebno uhvatiti lovinu i doći do hrane. Ili kada se pronađe adekvatan partner za parenje i produžetak vrste (odatle i ona priča o feromonima :D). Komunikativna funkcija besa je poruka “ne radi to.” Tuga je poziv u pomoć itd.

Fotografija: Milana Minja Milošević

Fotografija: Milana Minja Milošević

Kako sve ovo deluje na organizam?

Dakle bez obzira što mi nismo pokazali emociju, ne menja činjenicu da se ona nije dogodila. Samim tim je i pokrenula sve te hormonske promene u organizmu. A to ima dejstvo na sve organe našeg tela. I sada, kada emociju potisnemo umesto da je proživimo i propustimo, ona se vraća i iznova i iznova generiše to izmenjeno stanje organizma. Shvatate šta radimo svom organizmu? Dugoročno dejstvo hormona koji su u disbalansu trajno deluje na tkiva u organizmu i menja ih. To je ono “sve je to zbog stresa.” Nije stres nikakva mistična stvar koja se dešava. To su jake, potisnute emocije koje iznova i iznova proživljavamo, ili nam stoje u grlu, pritiskaju nam grudi, okupiraju misli, ne daju nam da spavamo. One izazivaju drugačije stanje u organizmu nego kada smo mirni. Naš organizam samo pokušava da uradi najbolje moguće u odnosu na ono što mu nervni sistem šalje kao signal. Vremenom, balans postaje trajno narušen…

Kako sve ovo deluje na kvalitet našeg života?

Pogledajte iza sebe, svoje propale emotivne veze, prijateljstva koja su pukla, pojavljivanje ljudi koji vas mnogo nerviraju u vašem životu. Da li se uvek nađe isti tip ljudi da vam bude nadređeni? Ili kolega? Da li se prema vama na isti način ponašaju na reklamacijama? Obratite pažnju na to kako ste se zbog toga osećali. Videćete veoma jednostavno da je to potpuno isti osećaj od situacije, do situacije koji se javlja iznova i iznova. Ne, nije vam to tako suđeno, nego su to načini na koji radite stvari. Isti način – isti rezultat.

Kada su emotivne veze u pitanju, to je obično situacija da vas privuče isti tip osobe, onda da zažmurite tu i tamo na stvari koje inače zažmurite nadajući se najboljem. Onda kada se to najbolje ne desi, nego završite povređeni, ostanete da lečite rane i ne idete nazad da proanalizirate šta je trebalo da naučite jer je „previše bolno.“ Dok si rekao keks, već ste u novoj akciji i ko će sada da misli o greškama. I onda sve ajd ponovo. Slično funkcioniše i za ostale situacije. Tapkamo u mestu, nije nam jasno šta radimo pogrešno. Jedino što znamo je da nam je sve teže.

Usled emocija nam je teško da vidimo objektivnu sliku

Ponoviću, naše emocije dakle zavise od naše interpretacije određene situacije. Našeg tumačenja. I to NIJE objektivna stvarnost. Ovo je zeznuta stvar za prevazići u percepciji, naročito kada nas obuzme tornado emocija. U tumačenju situacije, kada smo jako obuzeti emocijama, mi vidimo samo tu jednu, izolovanu tačku i događaj. Ono što je realnost je da to nije izolovan događaj. (Molim ovde bez banalizacije tipa “šta ako udari grom na sred autoputa,” mislim na događaje u našem svakodnevnom životu, na poslu, kod kuće, u komunikaciji sa ljudima). Taj događaj ima kontekst, ima predistoriju našeg ponašanja, ranijih interpretacija, ranijih obrazaca i ranije uspostvaljenih odnosa i izbora koje smo pravili. I da, teško je gledati na stvari na ovaj način, teško je preuzeti odgovornost za sebe. Odgovornost znači prihvatanje – da, to je moj život, to su bili moji izbori, to-sam-ja. Ono što se obično dogodi kada pokušamo da stavimo događaj u kontekst je da počnemo da okrivljujemo i sebe i druge i život, da osuđujemo ovo ili ono. Sve je to dragi moji deo nekih uverenja i zaostalih obrazaca. Apsolutno sve.

Kako da iskoristimo emocije u ličnom razvoju?

Ovo je najvažniji deo priče. Pošto se emocije javljaju kada smo nešto podsvesno interptretirali kao važno – onda su one i putokaz za otkrivanje podsvesnih uverenja i obrazaca ponašanja. Prateći trag emocija i osećaja i pitajući sebe „Zašto se tako osećaš?,“ ako iskreno odgovoriš i uspeš da prihvatiš odgovor – dobićeš potpuno novi pogled na sebe. Poenta priče je da tek kada promenimo ta podsvesna uverenja koji rade interpretaciju, naše emocije se zaista i menjaju. Ono što se dešava oko nas se menja. Naš život se menja. Kao što sam već pisala na kraju teksta “Ostaviti sve i pronaći sebe” – na raspolaganju je bezbroj tehnika naučno-psiholoških, spiritualnih, fizičkih koje nam mogu pomoći u ovom procesu. Samo je pitanje trenutka kada ćemo doći do toga. I koliko smo odlučni da u toj promeni istrajemo.

Autorka
Milana M.

Ja, emocije i tehnika

Moja uža oblast interesovanja kao inženjera elektrotehnike i doktoranta je analiza signala govora. I to na dva načina – da računar ustanovi u kom je emotivnom stanju govornik i da uspe da prepozna ko govori, kada je taj neko pod utiskom emocija. Dodatno, deo znanja koji se tiče hormona, pokupila sam od celoživotnog naučnog rada moje majke – proučavanje hormona stresa.

Literatura:

Klaus R. Scherer – „Šta su emocije? I kako se mogu izmeriti?,“ 2005
Paul Ekman – „Rasprava o osnovnim emocijama,“ 1992

Postoji neka vrsta mita o napuštanju svega i kako pronaći sebe. Ljudi obično posežu za putovanjima, novim iskustvima, novim pričama. Moja priča o traženju sebe počinje posle završetka fakulteta, a prava stvar dolazi tek posle putovanja i selidba, kada sam se vratila kući. Moja priča je kako izgleda pogledati U SEBE i kako zapravo izgleda proces prihvatanja sebe. I potražiti svoju autentičnost. To nije nikakvo momentalno prosvetljenje, otkrovenje, produhovljenje. Tražiti sebe je posvećen lični rad. I to ne u nekom tamo vremenu, u izolaciji manastira ili na kraju sveta. Nego ovde, sada, u svom stvarnom životu i realnim, svakodnevnim okolnostima. Sada ću vam opisati i kako je ceo taj proces izgledao (i idalje izgleda). Sa sve primerima.

Izlazak iz školskog sistema je za mene značio izgubljenost

Vratila sam se sa projekta u Švajcarskoj i konferencijskih putovanja u jesen 2016. Od tada je prošlo godinu ipo dana. Bila sam odlučna da ne tražim novi posao u Beogradu dok ne završim doktorske studije. Tada, kada sam se vratila, bila sam potpuno prodrmana svime što mi se dešavalo u toku prethodnih 2-3 godine, promenama sredine i selidbama. Uopšte ceo taj period posle završetka fakulteta i izlaska iz meni dobro poznatog i dobro definisanog sistema. Za mene je to bio period izgubljenosti. Nikada do tada nisam bila ja ta koja bira o tome šta treba da radi i kako u životu. Podrazumevalo se da su ocene, škola, fakultet na prvom mestu, a sve ostalo je išlo uz to. I pre nego što sam otišla vani, započela sam proces ličnog rada, međutim sve dok nisam ostala sama sa sobom i dalje sam se držala svojih sistema i načina.

Tražiti smisao

Po povratku usledio je period sleganja i sučavanja. U teoriji skoncentrisati se na doktorat i posvetiti se samo tome lepo zvuči. U praksi me je to dovelo do ludila. Bilo mi je teško da se skoncentrišem. Suočila sam se sa time da ne znam šta i kako da radim. Suočila sam se sa svojim strahom da li to uopšte ima smisla. Emotivno sam bila veoma uzdrmana vezama u koje sam upadala i veoma sam patila zbog toga. Mučila me je sumnja u to što radim, sumnja u sebe, u sve. Mučio me je potpuni besmisao. Tražila sam odgovor šta je to moja svrha i nisam ga pronalazila. Nervirala sam se oko svega toga, što mi ne ide, što ne znam, što sam sama, što nisam birala drugačije, što nisam uradila bolje. Maltretirala sam sebe do granice samopovređivanja. Mučio me je osećaj da ništa nisam izgradila, da sam uvek na početku. Izluđivala me je sumnja u sopstvenu vrednost. Osćala sam se bezvredno jer ne zarađujemo u tom trenutnku. Izluđivala me je teška krivica i samoosuda. Pokušala sam da nađem ponovo posao u programiranju (eto da bih zarađivala nešto), međutim, ispostavilo se da sam samo proživljavala svoje strahove i gubila vreme. Jedina uteha mi je bila u fitnessu i vežbanju, mada sam u nekom momentu posumnjala da je jedan deo toga da sebi odvučem pažnju samo da se ne bi bavila onim što mi je teško i što ne znam kako da radim. Preispitivala sam sve navike, samodisciplinu, sve je bilo pod znakom pitanja. Tada sam duboko preispitivala ko sam ja zapravo i zašto radim bilo šta što radim u životu. Jednostavno, ono što me je vodilo kroz ceo taj haos je bila ideja da pronađem svoju autentičnost, vodim ispunjen i radostan život i dam svoj doprinos životu na planeti zemlji.

Suočavanje je često najteža stvar

O da, ovo je najteže za uraditi. Nisam ni bila svesna na koje sve načine izbegavam da se suočim sa stvarnošću. Kako sam bežala od suočavanja sa sobom u najrazličitije aktivnosti. I uvek nalazila nešto novo, nešto što moram, nešto što je važnije. Uvek sam nalazila nešto oko čega da se brinem, nerviram, patim. Uvek sam nalazila nešto što moram da rešavam u tom trenutku umesto da sebi odgovorim na jedno jedino pitanje – šta želiš u životu u ovom trenutku? Na to pitanje nikako nisam sebi mogla da odgovorim. Svaki put kada sam ga sebi postavljala, davala sam sebi odgovor koji je zasnovan na onome što već radim, što sam do sada uradila, prilikama koje se nalaze oko mene i onoga što mislim da je moguće.
I to nisam uspela do trenutka kada se sve čega sam se držala i gde sam bežala srušilo. U nastavku pišem o tome šta podrazumeva rad na sebi i šta on donosi.

 

Šta je lični rad i koji su njegovi ciljevi

Lični rad suštinski se sastoji u čišćenju zaostalog emotivnog naboja i transformaciji nekorisnih podsvesnih uverenja. To za posledicu ima promene obrazaca ponašanja i drugačiju percepciju stvarnosti. Sve što radim mnogo je stabilnije i iz pravih razloga. Kasnije, ono što stvaramo manifestujemo sa lakoćom, otpuštamo i prihvatamo stvari, ljude, situacije koje dolaze i prolaze. Imamo osećaj mnogo veće sopstvene slobode, sopstvene vrednosti, sopstvene stvaralačke i kreativne moći. Mnogo nas je teže uzdrmati.

Čišćenje zaostalog naboja

Prvi element je raščišćavanja zaostalog emotivnog naboja. Dakle sve potisnute emocije iz sitnih i krupnih situacija iz prošlosti. Primer: deca su me prozivala i zadirkivala u osnovnoj školi. Kada se setim te situacije osećam se odbačeno, prezreno, osećam nepravdu, povređenost, bol. Primer: Roditelji nikada nisu hteli/mogli da mi kupe rolere. Za to su razlozi bili od toga da se plaše da ću se polomiti jer sam smotana, do toga da nema para i da mi noga i dalje raste. Kada se setim toga osećala bih se uskraćeno, da želim nešto, a da to ne mogu da dobijem, krivom jer roditeljima tražim nešto što ne mogu da mi priušte pa se oni osećaju loše. Iz ove situacije sam stekla negativna uverenja da ja ne zaslužujem, da ne mogu da imam ono što želim, da sam smotana, da nije dobro da izražavam svoje iskrene želje jer mogu povrediti tuđa osećanja (roditeljska), ja sam kriva itd. Situacije koje sam navela su objektivno potpuno bezazlene, prirodne i svakodnevne, međutim, za mene su ostavile ili potvrdile negativna uverenja. Uverenja oblikuju način na koji se ponašamo. Kako vreme prolazi, obično ih sve više i više potvrđujemo, sve smo uporniji u obrascima ponašanja koji su često veoma toksični po nas. Kako vreme prolazi dovode do problema, lomova i velikog nezadovoljstva i nagomilavaju sve veće toksične energije.

To je naporan i težak posao

Dakle, raščišćavanje te zaostale teške energije je naporan i težak posao. Da, dobro ste čuli, naporan i težak. Svako od nas u ovom trenutku nosi ogromnu količinu potisnutih emocija – bola, tuge, besa, razočarenja, učinjene nepravde. Sva osećanja koja nismo proživeli i prihvatili u momentima takva kava smo ih osećali nego smo primenjivali jedan od mehanizama racionalizacije, potiskivanja, borbe, bežanja… Sva ta osećanja je potrebno na neki način otpustiti i raščistiti.

Kako znam da situacija ima emotivni naboj?

Ako se prisetiš situacije i ponovo ti se jave osećanja, nešto te žacne, preseče, bude ti neprijatno, postidiš se – e onda je sigurno da je tu ostalo neraščišćenog naboja.

Kako znam da je neka situacija raščišćena?

Jednostavno, kada prizoveš sećanje u misli, i ne osećaš apsolutno ništa dok premotavaš film, onda je ta situacija razrešena.

Koliko je vremena potrebno za čišćenje?

Moje iskustvo, a i iskustvo ljudi koji su mi bliski je da uz posvećen rad proces čišćenja zaostalih emocija traje bar dve godine. To vreme je krajnje individualno, zavisi od posvećenosti, prirodnog toka i životnih okolnosti. Kod mene je pre nekog vremena manje više dovršen, mada se i dalje desi da neočekivano izleti nešto što je bilo duboko zakopano.

Transformacija nekorisnih uverenja

Drugi element rada je izmena nekorisnih podsvesnih uverenja. Kao što sam već napisala, ona kreiraju naše obrasce ponašanja – način na koji vidimo i tumačimo stvarnost i način na koji reagujemo na tu stvarnost. Izmena uverenja ide paralelno sa raščišćavanjem emotivnog naboja, međutim često je potrebno vraćati se više puta na iste teme, sa više strana i sa više različitih nivoa. Nekorisnih uverenja ima bezbroj. Samo razmislite o svim stvarima za koje mislite da je: teško, nemoguće, samo za odabrane, samo za one srećne i sigurno ćete izlistati na desetine predrasuda i uverenja. “Teško je naći dobar posao”, “Ne može i jare i pare”, “Samo srećnici mogu da zarađuju toliko (u Srbiji)”, “Nemoguće je naći normalnog dečka/devojku” itd. Isto važi i za sve stvari koje misliš da moraš: “Moram da se prilagodim okolnostima”, “Moram da ćutim i trpim”, “Moram da slušam starije”.

Kako promenom svojih uverenja menjamo svoju stvarnost?

Promena uverenja suštinski znači da menjamo način na koji vidimo situaciju i kako na nju reagujemo. Kada izmenimo uverenja, menja nam se percepcija, i onda uočavamo u svojoj okolini sve ono što ranije nismo. Recimo uverenje “sve moram sama”. To uverenje za posledicu ima da kada pokušavaš da rešiš nešto, onda smišljaš 1001 način da to uradiš – sama. Uopšte nećeš ni razmišljati o tome da neko to može da uradi za tebe ili da ti pomogne i to sa zadovoljstvom. Idemo dalje, još jedno uverenje “moram da budem u pravu da bi bila prihvaćena/ voljena/ vredna” itd. Sa ovim uverenjem, za svaku situaciju ćeš juriti da dokažeš da si u pravu, po svaku cenu. Čak i kada nisi u pravu, tražićeš način da sebi opravdaš kako jesi u pravu i zašto jesi u pravu. A rešenje bi mnogo jednostvanije bilo da jednostavno kažeš “ah, pogrešila sam, neću više to” ili “izvini, nisam bila u pravu”.

Zašto nastaju nekorisna uverenja?

Nekorisna uverenja se prenose vaspitanjem ili nastaju u situacijama velikog emotivnog bola da bi se od tog bola zaštitili.

Nekorisna uverenja nastala vaspitanjem

Vaspitanjem dolaze iz ko zna kog vremena unazad i tu su jer su našim precima ta uverenja služila u vremenu u kojem su oni živeli. To je bio njihov model ponašanja i života za njihovo vreme i zato ga prenose dalje – njima je funkcionisao i za njih to stvarno jeste bila istina. Očigledan primer je model “državnog posla”, koji je u prošlosti, i to našim roditeljima, bio ideal. Tada je rad za jednu firmu, ceo život, po mogućstvu državnu, zaista bio simbol za rešenje svega materijalnog i za jedan miran život. Njihova referentna tačka su njihovi roditelji – koji su većinom proživeli nemaštinu i strahote drugog svetskog rata, mnogi su teško stradali ili su njihovi bližnji nastradali. Stvari postaju malo jasnije zar ne? Ovo vreme je znatno drugačije i zato nama obrasci naših roditelja nisu korisni da bi napredovali u struci i bili zadovoljni poslom.

Nekorisna uverenja nastala u traumatičnim situacijama

Uverenje nastaje u veoma bolnoj situaciji kao neka vrsta izmišljenog opravdanja koje će nam umanjiti bol. To je mehanizam samozaštite kada umesto da preuzmemo odgovornost za situaciju, sebi objašnjavamo da “to tako mora.” Na primer, ako sam se kao dete vozila bicikl prebrzo, pala i povredila se i pred sobom i pred roditeljima je lakše da kažem da sam smotana, nego da preuzmem odgovornost da sam išla gde mi je rečeno da ne treba i vozila prebrzo itd. Ako vam je zazvučala reč preuzeti odgovornost i treba – jasno vam je da je za to potrebna razvijena ličnost i da to kod dece nije slučaj. Baš zato smo tada i najpodložniji kreiranju nekorisnih uverenja. Isto i kada roditelji uslovljavaju dete da će ga voleti samo ako je dobro, to uči dete “samo ako ispunjavam očekivanja drugih biću voljeno.”

Kakve sve ovo veze ima sa traženjem sebe?

Sve ovo što sam opisala gore nam godinama izvlači energiju, ubija motivaciju i čini život napornim. To je kao džak trulog paradajza koji nosimo okolo sa sobom, pa još usput ga dopunjavamo kako na koji slični truli paradajz naiđemo. Dakle fuj. Naše funkcionisanje pod tim opterećenjem je okrenuto tome da se oslobodimo tog bola, da pobegnemo od traumatičnih situacija, da očajnički dobijemo šačicu zadovoljstva, privida ljubavi, privida uspeha. I tako sami sebe iscrpljujemo u ovoj trci. Svaka naša odluka nam deluje da nije na mestu. Bilo šta što radimo nam daje sve manje i manje zadovoljstva. Nismo zadovoljni našim odnosima sa ljudima. Mi ne znamo šta smo, ko smo, šta su naši talenti, šta je naša moć, šta to možemo da stvorimo. Jer smo ceo život težili da dobijemo potvrdu da smo vredni ljubavi, dokazivali sebi i drugima da smo vredni, i sve što smo radili imalo je u osnovi baš taj motiv. A to nije naša autentičnost, naša kreacija i naša moć. Život nam izgleda sve praznije, besmislenije, teže… Sami sebi postanemo teški i deluje nam da za nas nema nade ni izlaza. To sve ako se ne probudimo, ne suočimo sa prošlošću i ne raskrstimo sa svim što nije naše.

Kako da radim na sebi?

Uz mene je na ovom putu uvek bila Ana sa svojim znanjem i tehnikama rada na sebi – Theta healing, Duboki PEAT, Reiki, ali i mnogi drugi divni ljudi od kojih sam dobila i podršku i ljubav i rame za plakanje i suočavanje. I naravno mnogi ljudi od kojih sam dobila lekcije. Akademija za mlade lidere. Edukacije Fonda za Mlade Talente. Program mentorstva „Podeli svoje znanje“. Psiholog Zoran Rakić. Misli Osećaj Kreiraj i Maja Anđelković. Jovanina radionica. Les Mills edukacije. Manifesting i Neva Rajković. Svako treba za sebe da potraži način na koji može da raste i razvija se kao ličnost. 

Mi smo moćni stvaraoci

Ponoviću još jednom, sve to traženje sebe, autentičnosti i svrhe ima za cilj da vodimo ispunjen život i da kreiramo iz čiste namere. Da volimo i budemo voljeni. Da budemo ostvareni. Da budemo zadovoljni. Da budemo u miru. Meni je ovo putovanje donelo osećaj integrisanja sebe, mnogo većeg zadovoljstva životom i mnogo većeg mira sa sobom i sa ljudima koji su oko mene. Kvalitetnije odnose sa ljudima. Nestanak konfliktnih i loših odnosa, teških priča. Mnogo bolji osećaj za tok života, za lepo, za kreativnost, za rad. Slobodu izbora. Samovrednovanje, osećaj podržanosti, prihvaćenosti, voljenosti, povezanosti. Osećaj da sve ima smisla.

Autorka
Milana M.

Nesigurnosti su odbacivanje sebe

Ja nesigurnosti vidim kao neprihvatanje samog sebe i strahove. Strahove kad izlaziš iz konform zone, lakše ti da se uljuškaš u nešto. Često čujemo nekoga da kaže da nema nesigurnosti, i to bi shvatili kao uobraženost, a uobraženost je manifestacija nesigurnosti – da se ne suočimo sa svojim manama.

Nesigurnosti nam se nameću kao trend

Živimo u takvom svetu da nam se nesigurnosti nameću kao trend. Kako? Na dva načina:
1. Svuda nam se serviraju savršene osobe, savršenog izgleda, imućnog statusa itd. Kroz medije i društvene mreže
2. Kroz medije tako što te “ušpesne” javne ličnosti pitaju da li imaju neke nesigurnosti i one obavezno odgovaraju sa DA. Često su primeri koje daju banalni i isfolirani, a cilj im je da se kao približe “običnim” ljudima koji nisu toliko “uspešni.”

Posledice nesigurnosti

Posledice nesigurnosti su da unapred odustajemo od nekih životnih zadovoljstva, putovanja, obrazovanja, završimo na lošem poslu, završimo u lošoj vezi, držimo oko sebe ljude koji nam ne odgovaraju (loša prijateljstva). Takođe, ne uživamo u potpunosti ni u stvarima koje imamo. Nesigurnost je i zarazna – to možemo da prenesemo na partnera i naročito na našu decu. Takva osećanja se prenose sa mame na bebu još u trudnoći!

Na svojim ličnim primerima pokazaću kako su mene nesigurnosti držale dalje od stvari koje sam mogla da imam.

Nesigurnosti u svoju pamet

Smatram da sam zbog nesigurnosti studirala 10 godina. Kako sam bila super u srednjoj školi, đak generacije, došla sam na fakultet i počela da padam ispite. Došla je ta misao u moju glavu – da ja možda nisam dovoljno pametna. Kada se javila ta misao, svaki put kada sednem da učim to nije bila mrzovolja, nego negativno uverenje koje je nastalo – “džabe učim, kad ja nisam sposobna da položim.” Nekada mi je trebalo i po više meseci da izbacim te misli iz glave, spremim i položim ispit. Na kraju bih čak imala osećaj da sam mogla da ga spremim i za bolju ocenu. Pošto sam 5 godina u paraleli odugovlačila studiranje i radila, znatno sam umanjila svoj kvalitet života. To se ogledalo u društvenom životu – njegovom kvalitetu i opuštenosti i u izlascima i druženjima i u putovanjima.

Šta sam zapravo trebala da uradim? Sve što sam trebala da uradim je da kada sam prvi put pala ispit sagledam realno zašto se to desilo: nisam se dobro organizovala, učila sam iz pogrešnih knjiga i možda je zaista trebalo da tada tražim nečiju pomoć. Tada bih umesto negativnog uverenja koje sam stekla, shvatila da problem nije u meni, već u mojim akcijama i informacijama kojima sam raspolagala!

Danica Radisavljević

Nesigurnosti u fizički izgled

Primer broj dva je vezan je za fizički izgled. Preko dvadeset godina se bavim sportom, jedno vreme i profesionalno i generalno sam zadovoljna svojim fizičkim izgledom. Sve dok ne odem na more. Šta se tada desi? Dođem na plažu i krenem da sebe upoređujem sa celom ženskom populacijom! Onda se slikam i nerviram se što dok sam bela kao sir, moje telo na slikama ne deluje onako kako zaista izgleda. Zašto se to dešava? Jer ja nisam realna i pod pritiskom sam da budem idealna. Nosim kupaći koji mi ne stoji, i prvih dana dok smo svi beli svi stvarno delujemo kao da imamo par kilograma više. I to sam shvatila prvi put kada sam videla devojku koja ima 20tak kilograma “viška”, ali nosi kupaći koji joj savršeno pristaje i to sa kakvim samopouzdanjem! Tako sam prve dane letovanja provodila opterećujući sebe i ljude oko mene o svom fizičkom izgledu “da li sam se ugojila?”, “da li i dalje dobro izgledam?” itd.

A šta sam trebala da uradim? Da pronađem kupaći koji pristaje mojoj građi i figuri u tom trenutku i da se ne upoređujem ni sa kim, već da uživam u odmoru jer sam na plaži, a ne na modnoj pisti. Nije moj posao da izgledam savršeno, već da se odmorim :) Znam mnoge ljude koji su dobro zaslužene godišnje odmore ipak preskakali jer su bili nezadovoljni svojim izgledom. Vaše živce baš briga da li ste najlepši na plaži i koliko lajkova ćete dobiti na instagramu, a sunčanje, plivanje, koktel i uživanje to je ono što im treba.

Nesigurnosti u partnerskim odnosima

Što se tiče partnerskih odnosa, imala sam sreće da budem u vezama sa kvalitetnim partnerima, međutim, zbog svojih nesigurnosti da sam previše komplikovana i teška osoba, da nisam dovoljno dobra podsvesno sam i bila teška i konfliktna i zahtevala sam previše pažnje kako bi “zakrpila” te svoje nesigurnosti na kratko. Osim što je dolazilo do svađa i poremećaja odnosa sa partnerom, moj osećaj veze i same sebe je bio nezadovoljstvo. Ovde je najveća začkoljica da samo neke nesigurnosti možete zajedno sa partnerom i u vezi da ispravite dok je za ostale stvari potrebno da se posvetite svom ponašanju dok ste singl. U prevodu, čak i da nađete idelnog partnera i imate idealnu vezu, svojim nesigurnostima ćete je kad tad pokvariti. U vezi je teško uvideti te nesigurnosti jer se lako maskiraju svađama i krivica se prebacuje na partnera. Meni lično, bilo je potrebno da dugo budem singl, i da uvidim koliko sam drame pravila i zbog čega i da počnem da prihvatam sebe i svoje mane i da shvatim šta meni treba od partnera i kakvu vezu želim. Da nisam to uradila, sigurna sam da danas ne bih uspela da imam funkcionalnu vezu, ni da prepoznam svog partnera kao idealnog.

Ljudi često ulaze u veze sa ljudima kojima u startu nisu zadovljni kao partnerima i nadaju se da će ta osoba nekim čudom da se promeni, a zapravo samo su želeli potvrdu da su vredni ljubavi i pažnje i žele da budu voljeni i privaćeni.

Zaključak

Nesigunosti nam ne trebaju!

Treba da smo svesni sebe, svojih vrlina, mana i mana koje želimo da popravimo i samo smo mi ti koji biramo šta želimo da popravimo i ne moramo da popravimo sve. Što se tiče rešavanja mana, mi biramo kada i kako da ih rešavamo. Ako ipak ne uspemo – jedini izbor koji treba da napravimo je da oprostimo sebi i probamo ponovo! Nema gubljenja vremena, mi živimo život sada i zato je jako važno da znamo da smo DOVOLJNI!
Autorka: Danica Radisavljević

Skijanje – nikada mi nije bilo jasno zašto su ljudi toliko zaluđeni time. Za ovih 29 godina nije me ni interesovalo ni privlačilo. Ipak sam se odlučila da probam.

Uverenja o sebi

Poslednjih par godina sam u svakodnevnom, treningu, sa iskustvom istrčanih polumaratona i maratona. Međutim, kada su u pitanju nove stvari, shvatila sam da sebe, i pored očigledne fizičke snage i kondicije, ne posmatram kao sportistu, već kao smotanog i plašljivog knjiškog moljca. Pogledala sam oko sebe, videla toliko različitih ljudi koji skijaju i koji prvi put kreću na skijanje. Ovoga puta samo osvešćenje jedne takvu činjenice bilo je dovoljno da se to uverenje otpusti.

Skijanje – predrasude

Ovde dolazim do gomile priča iz okoline o ozbiljnosti povreda na skijanju, kome se šta desilo i kako. Na to sam dodala i svoje traume nekoliko loših padova u pokušaju da naučim da vozim rolere. Dakle strah je realan i opravdan. Međutim, previdela sam nekoliko stvari, koje su bile ključne da naučim da skijam i da mi to početno iskustvo bude veoma lepo.

Kada ti neko pokaže kako

Kada je u pitanju vožnja rolera, to mi nije pokazao niko stručan za prenošenje znanja, već neko ko se toj veštini naučio od malih nogu. Meni odrasloj to očigledno nije bio najbolji način da naučim i da se oslobodim straha, tako da su roleri ostali da skupljaju prašinu iako su bile jedna od najvećih neostvarenih želja u detinjstvu.Za razliku od vožnje rolera, školu skijanja za početnike držao je vrstan skijaš i iskusan instruktor koji nas je proveo kroz sve osnovne elemente uključujući i sve sitnice koje jedan početnik ne može znati kao što je nameštanje opreme. “Odrasli nemaju privilegiju da uče kao deca, zato je važno da pratite instrukcije.”

Treba znati kako da padneš

Tako smo počeli od padanja i ustajanja, jer je u skijanju jako važno da odmah naučiš kako da bezbedno padneš. To mi je bila neka vrsta refleksije i na sve ostale životne situacije. Nije svejedno kako padneš, prosto je izvesno da hoćeš. A kao i u životu, čim padneš jako je važno da znaš kako da što pre i što lakše ustaneš. I za to postoji tehnika i može da se nauči.

Nova veština je svet za sebe

Prva dva dana sam se borila sa novom motorikom koja je potrebna za skijanje, i koja je u mnogome nelogična u odnosu na stvari koje sam ranije radila. Strah je bio prisutan, mada sam se sa njim nosila kako tako. Užasavalo me je to što nisam RAZUMELA šta tačno treba da uradim da bih usporila i zaustavila se bez padanja. U jednom momentu me je spuštanje niz malo jaču nizbrdicu dovelo do napada panike. Čak i u nekoj brzini (koja je za iskusne skijaše smešna), ni padanje nije bilo tek tako, jer i dalje nisam imala refleks kako šta da uradim na pravi način.

Fotografija: Stefan Pejčić

Podrška je važna

Sve je postalo mnogo, mnogo lakše uz podršku i instruktora i sjajne ekipe iz Pirota koja mi je pomogla da se spustim niz jednu plavu stazu. Oni su provalili šta nisam radila kako treba i kako da to ispravim (dakle bilo je vezano za usecanje skija u sneg, tzv plug i da je za to potrebno pritisnuti skočne zglobove a unutra, a ne samo kolena kako sam ja radila). Posle toga stvari su se drastično promenile i sve je krenulo u pravcu “sve je pitanje vežbe.” Tek tada, kada sam uspela da pronađem neku svoju zonu komforai početne sigurnosti počela sam zaista da uživam na snegu i u svakom pokretu. Zaista je moća doživljaj krstarenja po planini, zvuk snega pod skijanja i naravno moćnih planinskih pejzaža.

Otvoreno je novo poglavlje

Osim učenja samog skijanja, cela ova avantura pokazala mi je da mogu mnogo više nego što mislim da mogu, nego što se bojim da ne mogu i da kada postoji volja, postoji i način za ostvarenje. Ne moraš da ga znaš unapred. Nekad je dovoljno da samo kreneš i daš sve od sebe.

Autorka
Milana M.