Članci

Preterana samokritičnost i sposobnost da uvidimo svoje nekorisne obrasce ponašanja i učinjene greške nikako nisu iste stvari! Samokritičnost je osobina kojom sami sebe iscrpljujemo, maltretiramo, bukvalno uništavamo. Druga osobina nam pomaže da jasno sagledamo sebe. Nakon teksta o ličnoj vrednosti, samokritičnost je spontano došla kao sledeća tema.

Kakav je osećaj preterane samokritičnosti?

“Nije trebalo to da kažeš/uradiš,”
“Trebalo je bolje to da spremiš,”
“Trebalo je da znaš,”
“Kako je moguće da (ponovo) nisi predvidela?!,”
“Nije trebalo da počneš da radiš u maloj firmi, to si samo uradila iz straha da nećeš naći bolje! Uvek ti je falilo samopouzdanja!”
“Kako je moguće da si TI TO URADILA?! Pa ti nisi normalna”
Ovo su samo neke od rečenica koje su mi dolazile kao misli – izgovorene mojim ličnim glasom, punim besa, ogorčenja i razočaranosti prema sebi. Što sam se ja više menjala kao ličnost, to je ovaj glas postajao sve glasniji i agresivniji, ne verujući da osoba koja postajem prestaje da poštuje neke od svojih starih načela. Da ne govorim koliko se to pojačavalo kada se pojavi neko u mojoj okolini sa sličnim, kritičkim uglom gledanja prema meni. Pre jedno godinu ipo dana stiglo je do tačke da više ne mogu da podnesem sama sebe – taj nivo preispitivanja svega, sumnje u svaku moguću odluku, sumnje u sve što radim i kritiku za sve što nije urađeno sasvim sasvim savršeno. Osećala sam se potpuno iscrpljeno tim preispitivanjima. “Ostavi me na miru” je jedino što sam želela i da pobegnem od sebe same – te brutalne analitičnosti koja sve vidi i ne daje odgovore.

Šta je bila prelomna tačka?

Tada, bila sam zaljubljena, nadala sam se da će nešto od cele te priče biti. Iako je deo mene znao da neće. Iako je deo mene znao da ne treba. Iako deo mene to nije ni želeo. I onda (sasvim slučajno, naravno) naletela na sliku njega sa novom devojkom. Klasična priča.

To je okinulo lavinu bola, povređenosti, razočarenja, ali i samokritičnosti: “koja si ti budala,” “kada ćeš već jednom naučiti,” “šta si bre očekivala, znala si da mu nije stalo,” “opet si lagala sebe,” itd. Onako kad mi već nije dobro da sama sebi dolijem ulje na vatru. Pokušala sam da trčim, da se izduvam bar malo (jedina stvar koja mi pomaže kada ne znam šta više da radim sa suvišnim mislima i emocijama), međutim samo sam ostala na nekim stepenicama pored auto-puta da plačem i dalje razmišljam.

Kao da vučeš sidro

Osećala sam jak bol i toga što sam videla i svojih misli. Međutim, pojavilo se još nešto – svest da je taj obrazac samookrivljivanja još jedna od tih stvari koje “opet sebi radim.” I došla mi je misao “Šta imaš od toga da sebe maltretiraš što nešto nisi bolje znala/umela, što nisi shvatila? Da si znala i umela ti bi to već uradila tako! Svako ko napreduje uvek je bolji nego što je bio juče! Znaš da želiš da napreduješ i naravno da ćeš biti pametnija i videti koliko manje svesti si imala ranije! Maltretiranje sebe zbog toga je glupo i nelogično. Kao da ideš napred, a za sobom vučeš sidro!” Upravo ovaj tok misli, za mene je doneo preokret i promenu – kao da je samokritičnost preuzela da kritikuje samu sebe i da samu sebe i poništi.

Šta sam pre toga ZNALA, ali nisam uspela da primenim

Tekst Jelene Pantić o Sindromu varalice, podstakao me je da uopšte obratim pažnju na to moje preveliko analiziranje zaista nije korisna stvar. Preporuka zapisivanja dostignuća, slično kao i knjiga dnevnih postignuća sa Manifestinga, za mene nije imala dugoročan efekat – u momentu pisanja se osećam bolje i stabilizujem se, ali OBRAZAC je i dalje bio prisutan i usko skopčan sa nekim drugim obrascima moje tadašnje ličnosti: nesposobnost da tražim tačno ono i sve ono što želim, strah da ne mogu da dobijem ono što želim, strah od sopstvene nesavršenosti i odbijanje da sagledam sebe realno.

Preterana samokritičnost VS sposobnost da realno sagledamo sebe

Ovo je vrlo važna stvar za spomenuti za sve one koji su preterano samokritični! Zašto? Zato što mi MISLIMO da je ta samokritičnost realno sagledavanje sebe! NIJE! NIKAKO! Ključna razlika je kakav je osećaj realno sagledati sebe – tada čak i kada vidimo greške, ne dajemo im veći značaj u odnosu na ostatak kreacije! Mi tada vidimo i ono dobro što smo uradili i njegov značaj, za greške preuzimamo odgovornost, sagledavamo ih zajedno sa njihovim uzrocima i posledicama. Uz ovaj proces ne ide bol, ne ide osećaj samomaltretiranja, ne ide pritisak, ne ide osećaj pogrešnosti i krivice. Mi smo jednostavno sposobni da sagledamo celu sliku. Greškom se bavimo samo ako je deo nekog našeg šireg obrasca – upotrebljavamo je kao trag da još više porastemo.

Zašto smo preterano samokritični?

Kada sam ovoliko ocrnila samokritičnost, pomisli čovek “ko bi se normalan ovako ponašao prema sebi?” E zato je važno da vidimo još jednu stvar – čemu nam je ta samokritičnost služila u prošlosti. Da, da, imali smo mi veeelike benefite od toga, da nismo, ne bi je držali. U mom konkretnom slučaju, lov na sopstvene greške je bio način na koji sam ja učila i rasla i u školi i kao ličnost. Vidim da nešto ne valja ili da nisam zadovoljna – nađem grešku – ispravim – idem dalje i tražim sledeću. Vremenom, fokus na sopstvene greške postane navika i ujedno i jedina stvar koju si sposoban da vidiš u životu – GREŠKA. Tako je i moj život postao jedno veliko traženje greške, a složićemo se da to nije zabavno. Naravno da ne spominjem uticaj roditelja i okoline koji ovakve obrasce ponašanja podržava: da se ne bi uobrazili slučajno, da nam ne bi zavideli, da ne ispadnemo samohvalisavci itd.

Kako se samokritičnost odražava na odnose sa drugima

Ah, pa stalno se nešto izvinjavamo, stalno smo u strahu da li smo nešto loše rekli/uradili pa samim tim nismo cool, često pitamo druge za mišljenje, a njihovo mišljenje slušamo selektivno – šta nam kažu da smo pogrešili dok dobre stvari obično ne čujemo, često sami sumiramo svoje greške pre nego što ih neko drugi uvidi. Huh, naporni smo zar ne? Još jedan razlog da sebe kritikujemo i tako zatvaramo začarani krug koji samo mi imamo moć da prekinemo.

Za kraj

Verujem i nadam se da će jedna ovakva priča doprineti otpuštanju obrasca samokritičnosti. “Voleti sebe” i “biti dobar prema sebi” su teško primenjive stvari u mom slučaju – kod misaonih obrazaca bukvalno mi je potrebno da sama sebe hakujem da bih uspela da prestanem sa njima. Paradoksalno, kada tako nešto uspem, onda stvarno i imam osećaj da više volim sebe.

Na kraju možda vas interesuje da pogledate i Danicinu priču o Nesigurnostima i kako se sa njima suočiti.
I još jedan tekst o samokriticizmu.

Autorka: Milana M.

Fotografija: Milana Minja Milošević

Toliko često upotrebljavamo reč emocije, a da li suštinski znamo šta je to. I čemu služi? Ovaj tekst je spoj mog znanja o emocijama iz naučnog aspekta i iskustva ličnog razvoja – ovo je tačka preplitanja stručnog aspekta mog rada i pisanja na blogu.

Šta su emocije i kako nastaju?

Emocije su biološka reakcija organizma na događaje koje naš um VIDI KAO VAŽNE. Dakle, emocije se javljaju kada nam je nešto važno i kada um spazi da se nešto dešava po pitanju toga što nam je važno. Ovde je ključno obratiti pažnju na “ono što naš um vidi.”. To znači da emocije zavise u velikoj meri od naše interpretacije situacije koja se dešava. Ta interpretacija se dešava automatski (podsvesno) i zavisi od našeg sistema verovanja. U tome je i ključ mogućnosti za promenu, to je naše i mi na to možemo da utičemo. O tome ću na kraju teksta.

Kontrola emocija

Kada “držimo emocije pod kontrolom” ono što u stvari radimo je potiskujemo i svesno modifikujemo našu podsvesnu reakciju. Dakle podsvesna reakcija se već desi, emocija se već okine, a naš svesni um tek onda reaguje i kontroliše. Pogledajte samo koliko je tu napora i energije uloženo! Ova svesna modifikacija, ne samo što blokira ono što zaista osećamo nego šalje podsvesnom poruku “to nije dobro”, “ti nisi dobra, ne treba tako da reaguješ”. Samim tim ovaj kontrolni mehanizam jača, a emocije se pakuju negde nazad, nagomilavaju. I tako sve dok ne pređu intenzitet kada ih je nemoguće zadržati. Pogađate, to je onaj momenat kada podivljate zbog neke sitnice. Jer “to je kap koja je prelila čašu.”

Čemu nam emocije služe?

Emocije imaju dve osnovne funkcije: biološku – da pripreme organizam na ono što smo percipirali kao važno i komunikativnu – da pošalju porku ostalima. Na primer, strah izaziva to da se krv povuče iz periferije ka unutrašnjim organima, srce kuca brže i time dostavlja veću količinu kiseonika našim mišićima – da bi mogli brže da pobegnemo. Bes priprema telo za borbu. Uzbuđenje – kada je bilo potrebno uhvatiti lovinu i doći do hrane. Ili kada se pronađe adekvatan partner za parenje i produžetak vrste (odatle i ona priča o feromonima :D). Komunikativna funkcija besa je poruka “ne radi to.” Tuga je poziv u pomoć itd.

Fotografija: Milana Minja Milošević

Fotografija: Milana Minja Milošević

Kako sve ovo deluje na organizam?

Dakle bez obzira što mi nismo pokazali emociju, ne menja činjenicu da se ona nije dogodila. Samim tim je i pokrenula sve te hormonske promene u organizmu. A to ima dejstvo na sve organe našeg tela. I sada, kada emociju potisnemo umesto da je proživimo i propustimo, ona se vraća i iznova i iznova generiše to izmenjeno stanje organizma. Shvatate šta radimo svom organizmu? Dugoročno dejstvo hormona koji su u disbalansu trajno deluje na tkiva u organizmu i menja ih. To je ono “sve je to zbog stresa.” Nije stres nikakva mistična stvar koja se dešava. To su jake, potisnute emocije koje iznova i iznova proživljavamo, ili nam stoje u grlu, pritiskaju nam grudi, okupiraju misli, ne daju nam da spavamo. One izazivaju drugačije stanje u organizmu nego kada smo mirni. Naš organizam samo pokušava da uradi najbolje moguće u odnosu na ono što mu nervni sistem šalje kao signal. Vremenom, balans postaje trajno narušen…

Kako sve ovo deluje na kvalitet našeg života?

Pogledajte iza sebe, svoje propale emotivne veze, prijateljstva koja su pukla, pojavljivanje ljudi koji vas mnogo nerviraju u vašem životu. Da li se uvek nađe isti tip ljudi da vam bude nadređeni? Ili kolega? Da li se prema vama na isti način ponašaju na reklamacijama? Obratite pažnju na to kako ste se zbog toga osećali. Videćete veoma jednostavno da je to potpuno isti osećaj od situacije, do situacije koji se javlja iznova i iznova. Ne, nije vam to tako suđeno, nego su to načini na koji radite stvari. Isti način – isti rezultat.

Kada su emotivne veze u pitanju, to je obično situacija da vas privuče isti tip osobe, onda da zažmurite tu i tamo na stvari koje inače zažmurite nadajući se najboljem. Onda kada se to najbolje ne desi, nego završite povređeni, ostanete da lečite rane i ne idete nazad da proanalizirate šta je trebalo da naučite jer je „previše bolno.“ Dok si rekao keks, već ste u novoj akciji i ko će sada da misli o greškama. I onda sve ajd ponovo. Slično funkcioniše i za ostale situacije. Tapkamo u mestu, nije nam jasno šta radimo pogrešno. Jedino što znamo je da nam je sve teže.

Usled emocija nam je teško da vidimo objektivnu sliku

Ponoviću, naše emocije dakle zavise od naše interpretacije određene situacije. Našeg tumačenja. I to NIJE objektivna stvarnost. Ovo je zeznuta stvar za prevazići u percepciji, naročito kada nas obuzme tornado emocija. U tumačenju situacije, kada smo jako obuzeti emocijama, mi vidimo samo tu jednu, izolovanu tačku i događaj. Ono što je realnost je da to nije izolovan događaj. (Molim ovde bez banalizacije tipa “šta ako udari grom na sred autoputa,” mislim na događaje u našem svakodnevnom životu, na poslu, kod kuće, u komunikaciji sa ljudima). Taj događaj ima kontekst, ima predistoriju našeg ponašanja, ranijih interpretacija, ranijih obrazaca i ranije uspostvaljenih odnosa i izbora koje smo pravili. I da, teško je gledati na stvari na ovaj način, teško je preuzeti odgovornost za sebe. Odgovornost znači prihvatanje – da, to je moj život, to su bili moji izbori, to-sam-ja. Ono što se obično dogodi kada pokušamo da stavimo događaj u kontekst je da počnemo da okrivljujemo i sebe i druge i život, da osuđujemo ovo ili ono. Sve je to dragi moji deo nekih uverenja i zaostalih obrazaca. Apsolutno sve.

Kako da iskoristimo emocije u ličnom razvoju?

Ovo je najvažniji deo priče. Pošto se emocije javljaju kada smo nešto podsvesno interptretirali kao važno – onda su one i putokaz za otkrivanje podsvesnih uverenja i obrazaca ponašanja. Prateći trag emocija i osećaja i pitajući sebe „Zašto se tako osećaš?,“ ako iskreno odgovoriš i uspeš da prihvatiš odgovor – dobićeš potpuno novi pogled na sebe. Poenta priče je da tek kada promenimo ta podsvesna uverenja koji rade interpretaciju, naše emocije se zaista i menjaju. Ono što se dešava oko nas se menja. Naš život se menja. Kao što sam već pisala na kraju teksta “Ostaviti sve i pronaći sebe” – na raspolaganju je bezbroj tehnika naučno-psiholoških, spiritualnih, fizičkih koje nam mogu pomoći u ovom procesu. Samo je pitanje trenutka kada ćemo doći do toga. I koliko smo odlučni da u toj promeni istrajemo.

Autorka
Milana M.

Ja, emocije i tehnika

Moja uža oblast interesovanja kao inženjera elektrotehnike i doktoranta je analiza signala govora. I to na dva načina – da računar ustanovi u kom je emotivnom stanju govornik i da uspe da prepozna ko govori, kada je taj neko pod utiskom emocija. Dodatno, deo znanja koji se tiče hormona, pokupila sam od celoživotnog naučnog rada moje majke – proučavanje hormona stresa.

Literatura:

Klaus R. Scherer – „Šta su emocije? I kako se mogu izmeriti?,“ 2005
Paul Ekman – „Rasprava o osnovnim emocijama,“ 1992

Postoji neka vrsta mita o napuštanju svega i kako pronaći sebe. Ljudi obično posežu za putovanjima, novim iskustvima, novim pričama. Moja priča o traženju sebe počinje posle završetka fakulteta, a prava stvar dolazi tek posle putovanja i selidba, kada sam se vratila kući. Moja priča je kako izgleda pogledati U SEBE i kako zapravo izgleda proces prihvatanja sebe. I potražiti svoju autentičnost. To nije nikakvo momentalno prosvetljenje, otkrovenje, produhovljenje. Tražiti sebe je posvećen lični rad. I to ne u nekom tamo vremenu, u izolaciji manastira ili na kraju sveta. Nego ovde, sada, u svom stvarnom životu i realnim, svakodnevnim okolnostima. Sada ću vam opisati i kako je ceo taj proces izgledao (i idalje izgleda). Sa sve primerima.

Izlazak iz školskog sistema je za mene značio izgubljenost

Vratila sam se sa projekta u Švajcarskoj i konferencijskih putovanja u jesen 2016. Od tada je prošlo godinu ipo dana. Bila sam odlučna da ne tražim novi posao u Beogradu dok ne završim doktorske studije. Tada, kada sam se vratila, bila sam potpuno prodrmana svime što mi se dešavalo u toku prethodnih 2-3 godine, promenama sredine i selidbama. Uopšte ceo taj period posle završetka fakulteta i izlaska iz meni dobro poznatog i dobro definisanog sistema. Za mene je to bio period izgubljenosti. Nikada do tada nisam bila ja ta koja bira o tome šta treba da radi i kako u životu. Podrazumevalo se da su ocene, škola, fakultet na prvom mestu, a sve ostalo je išlo uz to. I pre nego što sam otišla vani, započela sam proces ličnog rada, međutim sve dok nisam ostala sama sa sobom i dalje sam se držala svojih sistema i načina.

Tražiti smisao

Po povratku usledio je period sleganja i sučavanja. U teoriji skoncentrisati se na doktorat i posvetiti se samo tome lepo zvuči. U praksi me je to dovelo do ludila. Bilo mi je teško da se skoncentrišem. Suočila sam se sa time da ne znam šta i kako da radim. Suočila sam se sa svojim strahom da li to uopšte ima smisla. Emotivno sam bila veoma uzdrmana vezama u koje sam upadala i veoma sam patila zbog toga. Mučila me je sumnja u to što radim, sumnja u sebe, u sve. Mučio me je potpuni besmisao. Tražila sam odgovor šta je to moja svrha i nisam ga pronalazila. Nervirala sam se oko svega toga, što mi ne ide, što ne znam, što sam sama, što nisam birala drugačije, što nisam uradila bolje. Maltretirala sam sebe do granice samopovređivanja. Mučio me je osećaj da ništa nisam izgradila, da sam uvek na početku. Izluđivala me je sumnja u sopstvenu vrednost. Osćala sam se bezvredno jer ne zarađujemo u tom trenutnku. Izluđivala me je teška krivica i samoosuda. Pokušala sam da nađem ponovo posao u programiranju (eto da bih zarađivala nešto), međutim, ispostavilo se da sam samo proživljavala svoje strahove i gubila vreme. Jedina uteha mi je bila u fitnessu i vežbanju, mada sam u nekom momentu posumnjala da je jedan deo toga da sebi odvučem pažnju samo da se ne bi bavila onim što mi je teško i što ne znam kako da radim. Preispitivala sam sve navike, samodisciplinu, sve je bilo pod znakom pitanja. Tada sam duboko preispitivala ko sam ja zapravo i zašto radim bilo šta što radim u životu. Jednostavno, ono što me je vodilo kroz ceo taj haos je bila ideja da pronađem svoju autentičnost, vodim ispunjen i radostan život i dam svoj doprinos životu na planeti zemlji.

Suočavanje je često najteža stvar

O da, ovo je najteže za uraditi. Nisam ni bila svesna na koje sve načine izbegavam da se suočim sa stvarnošću. Kako sam bežala od suočavanja sa sobom u najrazličitije aktivnosti. I uvek nalazila nešto novo, nešto što moram, nešto što je važnije. Uvek sam nalazila nešto oko čega da se brinem, nerviram, patim. Uvek sam nalazila nešto što moram da rešavam u tom trenutku umesto da sebi odgovorim na jedno jedino pitanje – šta želiš u životu u ovom trenutku? Na to pitanje nikako nisam sebi mogla da odgovorim. Svaki put kada sam ga sebi postavljala, davala sam sebi odgovor koji je zasnovan na onome što već radim, što sam do sada uradila, prilikama koje se nalaze oko mene i onoga što mislim da je moguće.
I to nisam uspela do trenutka kada se sve čega sam se držala i gde sam bežala srušilo. U nastavku pišem o tome šta podrazumeva rad na sebi i šta on donosi.

 

Šta je lični rad i koji su njegovi ciljevi

Lični rad suštinski se sastoji u čišćenju zaostalog emotivnog naboja i transformaciji nekorisnih podsvesnih uverenja. To za posledicu ima promene obrazaca ponašanja i drugačiju percepciju stvarnosti. Sve što radim mnogo je stabilnije i iz pravih razloga. Kasnije, ono što stvaramo manifestujemo sa lakoćom, otpuštamo i prihvatamo stvari, ljude, situacije koje dolaze i prolaze. Imamo osećaj mnogo veće sopstvene slobode, sopstvene vrednosti, sopstvene stvaralačke i kreativne moći. Mnogo nas je teže uzdrmati.

Čišćenje zaostalog naboja

Prvi element je raščišćavanja zaostalog emotivnog naboja. Dakle sve potisnute emocije iz sitnih i krupnih situacija iz prošlosti. Primer: deca su me prozivala i zadirkivala u osnovnoj školi. Kada se setim te situacije osećam se odbačeno, prezreno, osećam nepravdu, povređenost, bol. Primer: Roditelji nikada nisu hteli/mogli da mi kupe rolere. Za to su razlozi bili od toga da se plaše da ću se polomiti jer sam smotana, do toga da nema para i da mi noga i dalje raste. Kada se setim toga osećala bih se uskraćeno, da želim nešto, a da to ne mogu da dobijem, krivom jer roditeljima tražim nešto što ne mogu da mi priušte pa se oni osećaju loše. Iz ove situacije sam stekla negativna uverenja da ja ne zaslužujem, da ne mogu da imam ono što želim, da sam smotana, da nije dobro da izražavam svoje iskrene želje jer mogu povrediti tuđa osećanja (roditeljska), ja sam kriva itd. Situacije koje sam navela su objektivno potpuno bezazlene, prirodne i svakodnevne, međutim, za mene su ostavile ili potvrdile negativna uverenja. Uverenja oblikuju način na koji se ponašamo. Kako vreme prolazi, obično ih sve više i više potvrđujemo, sve smo uporniji u obrascima ponašanja koji su često veoma toksični po nas. Kako vreme prolazi dovode do problema, lomova i velikog nezadovoljstva i nagomilavaju sve veće toksične energije.

To je naporan i težak posao

Dakle, raščišćavanje te zaostale teške energije je naporan i težak posao. Da, dobro ste čuli, naporan i težak. Svako od nas u ovom trenutku nosi ogromnu količinu potisnutih emocija – bola, tuge, besa, razočarenja, učinjene nepravde. Sva osećanja koja nismo proživeli i prihvatili u momentima takva kava smo ih osećali nego smo primenjivali jedan od mehanizama racionalizacije, potiskivanja, borbe, bežanja… Sva ta osećanja je potrebno na neki način otpustiti i raščistiti.

Kako znam da situacija ima emotivni naboj?

Ako se prisetiš situacije i ponovo ti se jave osećanja, nešto te žacne, preseče, bude ti neprijatno, postidiš se – e onda je sigurno da je tu ostalo neraščišćenog naboja.

Kako znam da je neka situacija raščišćena?

Jednostavno, kada prizoveš sećanje u misli, i ne osećaš apsolutno ništa dok premotavaš film, onda je ta situacija razrešena.

Koliko je vremena potrebno za čišćenje?

Moje iskustvo, a i iskustvo ljudi koji su mi bliski je da uz posvećen rad proces čišćenja zaostalih emocija traje bar dve godine. To vreme je krajnje individualno, zavisi od posvećenosti, prirodnog toka i životnih okolnosti. Kod mene je pre nekog vremena manje više dovršen, mada se i dalje desi da neočekivano izleti nešto što je bilo duboko zakopano.

Transformacija nekorisnih uverenja

Drugi element rada je izmena nekorisnih podsvesnih uverenja. Kao što sam već napisala, ona kreiraju naše obrasce ponašanja – način na koji vidimo i tumačimo stvarnost i način na koji reagujemo na tu stvarnost. Izmena uverenja ide paralelno sa raščišćavanjem emotivnog naboja, međutim često je potrebno vraćati se više puta na iste teme, sa više strana i sa više različitih nivoa. Nekorisnih uverenja ima bezbroj. Samo razmislite o svim stvarima za koje mislite da je: teško, nemoguće, samo za odabrane, samo za one srećne i sigurno ćete izlistati na desetine predrasuda i uverenja. “Teško je naći dobar posao”, “Ne može i jare i pare”, “Samo srećnici mogu da zarađuju toliko (u Srbiji)”, “Nemoguće je naći normalnog dečka/devojku” itd. Isto važi i za sve stvari koje misliš da moraš: “Moram da se prilagodim okolnostima”, “Moram da ćutim i trpim”, “Moram da slušam starije”.

Kako promenom svojih uverenja menjamo svoju stvarnost?

Promena uverenja suštinski znači da menjamo način na koji vidimo situaciju i kako na nju reagujemo. Kada izmenimo uverenja, menja nam se percepcija, i onda uočavamo u svojoj okolini sve ono što ranije nismo. Recimo uverenje “sve moram sama”. To uverenje za posledicu ima da kada pokušavaš da rešiš nešto, onda smišljaš 1001 način da to uradiš – sama. Uopšte nećeš ni razmišljati o tome da neko to može da uradi za tebe ili da ti pomogne i to sa zadovoljstvom. Idemo dalje, još jedno uverenje “moram da budem u pravu da bi bila prihvaćena/ voljena/ vredna” itd. Sa ovim uverenjem, za svaku situaciju ćeš juriti da dokažeš da si u pravu, po svaku cenu. Čak i kada nisi u pravu, tražićeš način da sebi opravdaš kako jesi u pravu i zašto jesi u pravu. A rešenje bi mnogo jednostvanije bilo da jednostavno kažeš “ah, pogrešila sam, neću više to” ili “izvini, nisam bila u pravu”.

Zašto nastaju nekorisna uverenja?

Nekorisna uverenja se prenose vaspitanjem ili nastaju u situacijama velikog emotivnog bola da bi se od tog bola zaštitili.

Nekorisna uverenja nastala vaspitanjem

Vaspitanjem dolaze iz ko zna kog vremena unazad i tu su jer su našim precima ta uverenja služila u vremenu u kojem su oni živeli. To je bio njihov model ponašanja i života za njihovo vreme i zato ga prenose dalje – njima je funkcionisao i za njih to stvarno jeste bila istina. Očigledan primer je model “državnog posla”, koji je u prošlosti, i to našim roditeljima, bio ideal. Tada je rad za jednu firmu, ceo život, po mogućstvu državnu, zaista bio simbol za rešenje svega materijalnog i za jedan miran život. Njihova referentna tačka su njihovi roditelji – koji su većinom proživeli nemaštinu i strahote drugog svetskog rata, mnogi su teško stradali ili su njihovi bližnji nastradali. Stvari postaju malo jasnije zar ne? Ovo vreme je znatno drugačije i zato nama obrasci naših roditelja nisu korisni da bi napredovali u struci i bili zadovoljni poslom.

Nekorisna uverenja nastala u traumatičnim situacijama

Uverenje nastaje u veoma bolnoj situaciji kao neka vrsta izmišljenog opravdanja koje će nam umanjiti bol. To je mehanizam samozaštite kada umesto da preuzmemo odgovornost za situaciju, sebi objašnjavamo da “to tako mora.” Na primer, ako sam se kao dete vozila bicikl prebrzo, pala i povredila se i pred sobom i pred roditeljima je lakše da kažem da sam smotana, nego da preuzmem odgovornost da sam išla gde mi je rečeno da ne treba i vozila prebrzo itd. Ako vam je zazvučala reč preuzeti odgovornost i treba – jasno vam je da je za to potrebna razvijena ličnost i da to kod dece nije slučaj. Baš zato smo tada i najpodložniji kreiranju nekorisnih uverenja. Isto i kada roditelji uslovljavaju dete da će ga voleti samo ako je dobro, to uči dete “samo ako ispunjavam očekivanja drugih biću voljeno.”

Kakve sve ovo veze ima sa traženjem sebe?

Sve ovo što sam opisala gore nam godinama izvlači energiju, ubija motivaciju i čini život napornim. To je kao džak trulog paradajza koji nosimo okolo sa sobom, pa još usput ga dopunjavamo kako na koji slični truli paradajz naiđemo. Dakle fuj. Naše funkcionisanje pod tim opterećenjem je okrenuto tome da se oslobodimo tog bola, da pobegnemo od traumatičnih situacija, da očajnički dobijemo šačicu zadovoljstva, privida ljubavi, privida uspeha. I tako sami sebe iscrpljujemo u ovoj trci. Svaka naša odluka nam deluje da nije na mestu. Bilo šta što radimo nam daje sve manje i manje zadovoljstva. Nismo zadovoljni našim odnosima sa ljudima. Mi ne znamo šta smo, ko smo, šta su naši talenti, šta je naša moć, šta to možemo da stvorimo. Jer smo ceo život težili da dobijemo potvrdu da smo vredni ljubavi, dokazivali sebi i drugima da smo vredni, i sve što smo radili imalo je u osnovi baš taj motiv. A to nije naša autentičnost, naša kreacija i naša moć. Život nam izgleda sve praznije, besmislenije, teže… Sami sebi postanemo teški i deluje nam da za nas nema nade ni izlaza. To sve ako se ne probudimo, ne suočimo sa prošlošću i ne raskrstimo sa svim što nije naše.

Kako da radim na sebi?

Uz mene je na ovom putu uvek bila Ana sa svojim znanjem i tehnikama rada na sebi – Theta healing, Duboki PEAT, Reiki, ali i mnogi drugi divni ljudi od kojih sam dobila i podršku i ljubav i rame za plakanje i suočavanje. I naravno mnogi ljudi od kojih sam dobila lekcije. Akademija za mlade lidere. Edukacije Fonda za Mlade Talente. Program mentorstva „Podeli svoje znanje“. Psiholog Zoran Rakić. Misli Osećaj Kreiraj i Maja Anđelković. Jovanina radionica. Les Mills edukacije. Manifesting i Neva Rajković. Svako treba za sebe da potraži način na koji može da raste i razvija se kao ličnost. 

Mi smo moćni stvaraoci

Ponoviću još jednom, sve to traženje sebe, autentičnosti i svrhe ima za cilj da vodimo ispunjen život i da kreiramo iz čiste namere. Da volimo i budemo voljeni. Da budemo ostvareni. Da budemo zadovoljni. Da budemo u miru. Meni je ovo putovanje donelo osećaj integrisanja sebe, mnogo većeg zadovoljstva životom i mnogo većeg mira sa sobom i sa ljudima koji su oko mene. Kvalitetnije odnose sa ljudima. Nestanak konfliktnih i loših odnosa, teških priča. Mnogo bolji osećaj za tok života, za lepo, za kreativnost, za rad. Slobodu izbora. Samovrednovanje, osećaj podržanosti, prihvaćenosti, voljenosti, povezanosti. Osećaj da sve ima smisla.

Autorka
Milana M.

Nesigurnosti su odbacivanje sebe

Ja nesigurnosti vidim kao neprihvatanje samog sebe i strahove. Strahove kad izlaziš iz konform zone, lakše ti da se uljuškaš u nešto. Često čujemo nekoga da kaže da nema nesigurnosti, i to bi shvatili kao uobraženost, a uobraženost je manifestacija nesigurnosti – da se ne suočimo sa svojim manama.

Nesigurnosti nam se nameću kao trend

Živimo u takvom svetu da nam se nesigurnosti nameću kao trend. Kako? Na dva načina:
1. Svuda nam se serviraju savršene osobe, savršenog izgleda, imućnog statusa itd. Kroz medije i društvene mreže
2. Kroz medije tako što te “ušpesne” javne ličnosti pitaju da li imaju neke nesigurnosti i one obavezno odgovaraju sa DA. Često su primeri koje daju banalni i isfolirani, a cilj im je da se kao približe “običnim” ljudima koji nisu toliko “uspešni.”

Posledice nesigurnosti

Posledice nesigurnosti su da unapred odustajemo od nekih životnih zadovoljstva, putovanja, obrazovanja, završimo na lošem poslu, završimo u lošoj vezi, držimo oko sebe ljude koji nam ne odgovaraju (loša prijateljstva). Takođe, ne uživamo u potpunosti ni u stvarima koje imamo. Nesigurnost je i zarazna – to možemo da prenesemo na partnera i naročito na našu decu. Takva osećanja se prenose sa mame na bebu još u trudnoći!

Na svojim ličnim primerima pokazaću kako su mene nesigurnosti držale dalje od stvari koje sam mogla da imam.

Nesigurnosti u svoju pamet

Smatram da sam zbog nesigurnosti studirala 10 godina. Kako sam bila super u srednjoj školi, đak generacije, došla sam na fakultet i počela da padam ispite. Došla je ta misao u moju glavu – da ja možda nisam dovoljno pametna. Kada se javila ta misao, svaki put kada sednem da učim to nije bila mrzovolja, nego negativno uverenje koje je nastalo – “džabe učim, kad ja nisam sposobna da položim.” Nekada mi je trebalo i po više meseci da izbacim te misli iz glave, spremim i položim ispit. Na kraju bih čak imala osećaj da sam mogla da ga spremim i za bolju ocenu. Pošto sam 5 godina u paraleli odugovlačila studiranje i radila, znatno sam umanjila svoj kvalitet života. To se ogledalo u društvenom životu – njegovom kvalitetu i opuštenosti i u izlascima i druženjima i u putovanjima.

Šta sam zapravo trebala da uradim? Sve što sam trebala da uradim je da kada sam prvi put pala ispit sagledam realno zašto se to desilo: nisam se dobro organizovala, učila sam iz pogrešnih knjiga i možda je zaista trebalo da tada tražim nečiju pomoć. Tada bih umesto negativnog uverenja koje sam stekla, shvatila da problem nije u meni, već u mojim akcijama i informacijama kojima sam raspolagala!

Danica Radisavljević

Nesigurnosti u fizički izgled

Primer broj dva je vezan je za fizički izgled. Preko dvadeset godina se bavim sportom, jedno vreme i profesionalno i generalno sam zadovoljna svojim fizičkim izgledom. Sve dok ne odem na more. Šta se tada desi? Dođem na plažu i krenem da sebe upoređujem sa celom ženskom populacijom! Onda se slikam i nerviram se što dok sam bela kao sir, moje telo na slikama ne deluje onako kako zaista izgleda. Zašto se to dešava? Jer ja nisam realna i pod pritiskom sam da budem idealna. Nosim kupaći koji mi ne stoji, i prvih dana dok smo svi beli svi stvarno delujemo kao da imamo par kilograma više. I to sam shvatila prvi put kada sam videla devojku koja ima 20tak kilograma “viška”, ali nosi kupaći koji joj savršeno pristaje i to sa kakvim samopouzdanjem! Tako sam prve dane letovanja provodila opterećujući sebe i ljude oko mene o svom fizičkom izgledu “da li sam se ugojila?”, “da li i dalje dobro izgledam?” itd.

A šta sam trebala da uradim? Da pronađem kupaći koji pristaje mojoj građi i figuri u tom trenutku i da se ne upoređujem ni sa kim, već da uživam u odmoru jer sam na plaži, a ne na modnoj pisti. Nije moj posao da izgledam savršeno, već da se odmorim :) Znam mnoge ljude koji su dobro zaslužene godišnje odmore ipak preskakali jer su bili nezadovoljni svojim izgledom. Vaše živce baš briga da li ste najlepši na plaži i koliko lajkova ćete dobiti na instagramu, a sunčanje, plivanje, koktel i uživanje to je ono što im treba.

Nesigurnosti u partnerskim odnosima

Što se tiče partnerskih odnosa, imala sam sreće da budem u vezama sa kvalitetnim partnerima, međutim, zbog svojih nesigurnosti da sam previše komplikovana i teška osoba, da nisam dovoljno dobra podsvesno sam i bila teška i konfliktna i zahtevala sam previše pažnje kako bi “zakrpila” te svoje nesigurnosti na kratko. Osim što je dolazilo do svađa i poremećaja odnosa sa partnerom, moj osećaj veze i same sebe je bio nezadovoljstvo. Ovde je najveća začkoljica da samo neke nesigurnosti možete zajedno sa partnerom i u vezi da ispravite dok je za ostale stvari potrebno da se posvetite svom ponašanju dok ste singl. U prevodu, čak i da nađete idelnog partnera i imate idealnu vezu, svojim nesigurnostima ćete je kad tad pokvariti. U vezi je teško uvideti te nesigurnosti jer se lako maskiraju svađama i krivica se prebacuje na partnera. Meni lično, bilo je potrebno da dugo budem singl, i da uvidim koliko sam drame pravila i zbog čega i da počnem da prihvatam sebe i svoje mane i da shvatim šta meni treba od partnera i kakvu vezu želim. Da nisam to uradila, sigurna sam da danas ne bih uspela da imam funkcionalnu vezu, ni da prepoznam svog partnera kao idealnog.

Ljudi često ulaze u veze sa ljudima kojima u startu nisu zadovljni kao partnerima i nadaju se da će ta osoba nekim čudom da se promeni, a zapravo samo su želeli potvrdu da su vredni ljubavi i pažnje i žele da budu voljeni i privaćeni.

Zaključak

Nesigunosti nam ne trebaju!

Treba da smo svesni sebe, svojih vrlina, mana i mana koje želimo da popravimo i samo smo mi ti koji biramo šta želimo da popravimo i ne moramo da popravimo sve. Što se tiče rešavanja mana, mi biramo kada i kako da ih rešavamo. Ako ipak ne uspemo – jedini izbor koji treba da napravimo je da oprostimo sebi i probamo ponovo! Nema gubljenja vremena, mi živimo život sada i zato je jako važno da znamo da smo DOVOLJNI!
Autorka: Danica Radisavljević

Skijanje – nikada mi nije bilo jasno zašto su ljudi toliko zaluđeni time. Za ovih 29 godina nije me ni interesovalo ni privlačilo. Ipak sam se odlučila da probam.

Uverenja o sebi

Poslednjih par godina sam u svakodnevnom, treningu, sa iskustvom istrčanih polumaratona i maratona. Međutim, kada su u pitanju nove stvari, shvatila sam da sebe, i pored očigledne fizičke snage i kondicije, ne posmatram kao sportistu, već kao smotanog i plašljivog knjiškog moljca. Pogledala sam oko sebe, videla toliko različitih ljudi koji skijaju i koji prvi put kreću na skijanje. Ovoga puta samo osvešćenje jedne takvu činjenice bilo je dovoljno da se to uverenje otpusti.

Skijanje – predrasude

Ovde dolazim do gomile priča iz okoline o ozbiljnosti povreda na skijanju, kome se šta desilo i kako. Na to sam dodala i svoje traume nekoliko loših padova u pokušaju da naučim da vozim rolere. Dakle strah je realan i opravdan. Međutim, previdela sam nekoliko stvari, koje su bile ključne da naučim da skijam i da mi to početno iskustvo bude veoma lepo.

Kada ti neko pokaže kako

Kada je u pitanju vožnja rolera, to mi nije pokazao niko stručan za prenošenje znanja, već neko ko se toj veštini naučio od malih nogu. Meni odrasloj to očigledno nije bio najbolji način da naučim i da se oslobodim straha, tako da su roleri ostali da skupljaju prašinu iako su bile jedna od najvećih neostvarenih želja u detinjstvu.Za razliku od vožnje rolera, školu skijanja za početnike držao je vrstan skijaš i iskusan instruktor koji nas je proveo kroz sve osnovne elemente uključujući i sve sitnice koje jedan početnik ne može znati kao što je nameštanje opreme. “Odrasli nemaju privilegiju da uče kao deca, zato je važno da pratite instrukcije.”

Treba znati kako da padneš

Tako smo počeli od padanja i ustajanja, jer je u skijanju jako važno da odmah naučiš kako da bezbedno padneš. To mi je bila neka vrsta refleksije i na sve ostale životne situacije. Nije svejedno kako padneš, prosto je izvesno da hoćeš. A kao i u životu, čim padneš jako je važno da znaš kako da što pre i što lakše ustaneš. I za to postoji tehnika i može da se nauči.

Nova veština je svet za sebe

Prva dva dana sam se borila sa novom motorikom koja je potrebna za skijanje, i koja je u mnogome nelogična u odnosu na stvari koje sam ranije radila. Strah je bio prisutan, mada sam se sa njim nosila kako tako. Užasavalo me je to što nisam RAZUMELA šta tačno treba da uradim da bih usporila i zaustavila se bez padanja. U jednom momentu me je spuštanje niz malo jaču nizbrdicu dovelo do napada panike. Čak i u nekoj brzini (koja je za iskusne skijaše smešna), ni padanje nije bilo tek tako, jer i dalje nisam imala refleks kako šta da uradim na pravi način.

Fotografija: Stefan Pejčić

Podrška je važna

Sve je postalo mnogo, mnogo lakše uz podršku i instruktora i sjajne ekipe iz Pirota koja mi je pomogla da se spustim niz jednu plavu stazu. Oni su provalili šta nisam radila kako treba i kako da to ispravim (dakle bilo je vezano za usecanje skija u sneg, tzv plug i da je za to potrebno pritisnuti skočne zglobove a unutra, a ne samo kolena kako sam ja radila). Posle toga stvari su se drastično promenile i sve je krenulo u pravcu “sve je pitanje vežbe.” Tek tada, kada sam uspela da pronađem neku svoju zonu komforai početne sigurnosti počela sam zaista da uživam na snegu i u svakom pokretu. Zaista je moća doživljaj krstarenja po planini, zvuk snega pod skijanja i naravno moćnih planinskih pejzaža.

Otvoreno je novo poglavlje

Osim učenja samog skijanja, cela ova avantura pokazala mi je da mogu mnogo više nego što mislim da mogu, nego što se bojim da ne mogu i da kada postoji volja, postoji i način za ostvarenje. Ne moraš da ga znaš unapred. Nekad je dovoljno da samo kreneš i daš sve od sebe.

Autorka
Milana M.

U februaru i martu, četiri vikenda pohađala sam trening „Manifesting“  Kreiranja uspeha. Sa distance od dva meseca, želela sam da podelim sa vama najvažnije uvide, iskustva i trenutke u kojima sam promenila ugao gledanja. U toku je prijavljivanje za novu seriju radionica, koji će se održati u toku četiri dana u periodu od 20. maja do 10. juna – poledajte, pročitajte, možda će i vama biti od koristi.

Vreme, prostor i struktura za rad na sebi

Meni je ovaj trening pre svega pružio posvećeno vreme, prostor i strukturu da sagledam sebe i svoj život iz različitih uglova. To često radim i inače, a sada sam dobila i dodatno znanje, potrebne alate, tehnike, ograničen vremenski okvir i podršku da sa tim što uvidim nešto i uradim. Jednostavno, mnogo je lakše primeniti “recept” koji su osmislili i isprobali ljudi na osnovu svog sopstvenog iskustva, koje je mnogo veće i dublje. U to je ugrađeno mnogo više znanja i mnogo dublje razumevanja ljudske prirode nego kada se samostalno, od nule, “otkriva topla voda”.

Najvažnija stvar u samoanalizi je šta se sa time uradi.

 Nikada do sada sve te rezultate analize i sagledavanja sebe i svog života nisam pretočila u efikasan plan akcije. Uvek je ostajalo da treba isplanirati nekada, dok ja završim ono što u tom trenutku moram, što je baš tada hitno. Pročitala sam, odgledala i odslušala brojne kurseve o samoorganizaciji, organizaciji vremena i postavljanju prioriteta. Mnoge stvari sam (delimično) primenjivala, kombinovala i to mi je u određenim momentima veoma dobro služilo. Međutim kada sam promenila dinamiku posla i obaveza nakon fakulteta, bilo je potrebno da napravim i adaptaciju sistema postavljanja i ostvarivanja rezultata. No, to nisam uspevala na način kojim bih bila zadovoljna.

Oduvek sam znala šta moram, ali ne i šta su moji lični prioriteti

Kada sam završila fakultet i ispala iz šeme obaveza i prirodnih prioriteta jedne studentkinje, našla sam se na terenu koji mi je do tada bio nepoznat. To je da treba JA da budem ta koja definiše šta je to što je MENI važno, šta je to čime želim da se bavim, za koju firmu da radim, koji posao u inženjerskoj struci, i na koji način. To je za mene bio izazov, jer recept po kome sam do tada funkcionisala bio je jednostavno ispunjavanje očekivanja okoline. Do kraja fakulteta, to je bilo nekako prirodno i podrazumevano – završiti fakultet u roku sa najvišim mogućim ocenama. Sve čime sam se bavila pored fakulteta, bilo je po mojoj želji i uvek je bilo iza prioriteta zvanog fakultet (učenje stranih jezika, studentsko organizovanje, ples itd.).

Ali kada sam ja postala ta koja treba da postavi okvire funkcionisanja, naletela sam na mnoge, pre svega unutrašnje konflikte. I od tada sam se posvetila rešavanju tih konflikata, promeni sopstvenog karaktera i ponašanja, promeni poimanja i regovanja. Osnovna posledica toga je da sam ušla u veoma nestabilan period u svakom mogućem smislu. Ovaj trening je za mene bio prilika da dobijem recept kako da postavim stvari na svoje mesto. Ovo je bila jedna praktična nadogradnja na sva znanja, iskustva, spoznaje i veštine koje sam sticala ranije, uokvirena u jasnu metodologiju kako da sve to primenim.

Lekcije sa Manifestinga

Želeći da podelim sa vama svoje iskustvo i ono za mene najvažnije što sam naučila, došla sam do sedam tekstova o sedam elemenata uspeha koji su za mene ključni.

Fotografija: Milana Minja Milošević

Ovo je prvi od njih.

Kako nam vaspitanje određuje šanse za uspeh

U toku detinjstva i odrastanja, stvorili smo svoju sliku o tome “kako svet funkcioniše” na osnovu svojih iskustava i na osnovu onoga što su nam govorili. Ona su se pretvorila u sistem naših verovanja ili uverenja. Najjača uverenja su ona koje smo najčešće dobijali kao poruke od okoline: društva, medija, a naročito porodice – bilo da se ticalo nas direktno ili da smo to videli na primeru.

Uverenja mogu biti podržavajuća ili ograničavajuća, zavisno od toga da li nam pomažu da napredujemo ili nas koče i usporavaju. Ona određuju način na koji funkcionišemo, tj kako tumačimo situacije i kako na njih reagujemo.

Neka uverenja koja imamo o sebi

Uverenja koja imamo o sebi određuju naše ponašanje i u velikoj meri naš život. Ako mislimo da nismo dovoljno dobri, uspešni, talentovani, da je ženama mnogo teže da uspeju itd, shodno tome ćemo i delati – ili nećemo delati uopšte jer ionako nema smisla. Ako mislimo da smo sposobni i da imamo određene talente, učinićemo ono što je potrebno da ih razvijamo. Evo par uverenja koja možemo da imamo o sebi:

  • “Ja nisam dovoljno dobra/dobar.”
  • “Ja sam bezvredna/bezvredan.”
  • “Prokleto žensko.”
  • “Ja sam kriva/kriv.” … ali i
  • “Ja mogu sve što hoću”
  • “Ja imam čime da doprinesem svetu”

Šta verujemo o novcu, radu i uspehu

Na treningu Manifesting, jedan od zadataka je bio da pronađemo i izgovorimo uverenja koja imamo o novcu, bogatstvu, radu i uspehu. Nije bilo potrebno mnogo vremena da iskoči mnoštvo narodnih poslovica, verovanja, predrasuda, poruka koje nosimo u sebi a koje smo dobili u porodici, od društva, predaka, podneblja na kome smo rođeni, medija… Evo nekih od njih:

  1. “Velike pare su prokletstvo
  2. “Moraš da radiš dan i noć da bi zaradio“
  3. “Novac mora da se štedi
  4. “Moraš da se mučiš i žrtvuješ da bi zaradio novac”
  5.  “Novac nije sreća” (I nije, ali to ne podrazumeva da donos nesreću.)
  6. “Veliki novac se ne može zaraditi na pošten način”
  7. “Novac je prljav” – kroz koliko ruku je to, zaboga, prošlo? Uverenje koje u startu stvara podsvesnu odbojnost prema novcu. Jer niko ne voli prljave stvari, zar ne?
  8. “Bez muke nema nauke” ili “Za uspeh je potrebno mnogo napornog rada” – Neki od vas će reći – pa da to je veoma tačno. Međutim, šta se dešava u našoj ličnoj percepciji kada imamo ovakvo uverenje? Da li razlikujemo mučenje od truda koji je zaista neophodan da bi se nešto postiglo? Da li smo sa ovakvim uverenjem u stanju da posmatramo rezultat našeg rada kao uspeh, ako se oko toga prethodno nismo dobro namučili? Da li smo u stanju da cenimo ono što ostvarimo i da se tome radujemo, čak i onda kada smo se oko toga nismo namučili? Ili se sve što smo postigli podrazumeva i treba da gledamo šta još nismo postigli?
  9. “Posao nije da se voli, nego da se radi i zaradi.”
  10. “Za uspeh se mora žrtvovati”
  11. “Ne možeš da imaš sve.”
  12. “Za sve je potrbna veza.”

I sada kada pogledamo ovu listu mučenja i loših stvari koje nesvesno povezujemo sa novcem, radom i uspehom, naravno da ćemo sami sebe blokirati i odvajati od mogućnosti koje će nam doneti taj veći novac, uspeh ili ostvarenje željenih rezultata. Ako verujemo da moramo da se mnogo mučimo, da ćemo biti nesrećni, da moramo biti nepošteni – a mi to nikako ne želimo da budemo – nećemo ni biti spremni da pogledamo sve to iz druge perspektive i da budemo otvoreni za druge mogućnosti i druge primere iz prakse. To znači da ćemo ili sve što radimo raditi sa mukom i odricanjem, ili ćemo se jednostavno apriori pomiriti sa “činjenicom” da nećemo biti uspešni ako želimo da budemo pošteni i radimo ono što nam lako ide. Ako je već tako predodređeno, zašto bismo se onda uopšte i trudili, zar ne?

Eto upravo tako su nam vaspitanje i okolina, usađivanjem upravo ovakvih i mnogih drugih uverenja odredili dokle možemo da dođemo i pod kojim uslovima, šta jeste, a šta nije za nas itd.

Ta uverenja su naša perspektiva gledanja na stvarnost iz koje donosimo odluke i reagujemo na situacije.

Kako ograničavajuća uverenja mogu da nam budu “korisna”

Napisala sam na početku da svako ograničavajuče uverenje takođe nečemu služi. Odakle nam i čemu nam mogu služiti uverenja da se do novca teško dolazi i da se veliki novac zarađuje na nepošten način? Evo na primer Švajcarci – oni nemaju ovakva uverenja – njima je normalno da imaju dosta novca. A nama nije? Zašto? Jedan od odgovora se krije u (interpretaciji) naše balkanske prošlosti. Od turskih vremena pa do skorije istorije na ovom podneblju se mnogo ratovalo, a rat odnese i pomnoži sa nulom sve što su mnogi sticali i gradili. I onda sve iz početka. I tako stalno. I naravno da je većina tako stradala i naravno da se uvreži verovanje da je postao bogat samo onaj ko je profitirao za vreme rata ili “iskoristio situaciju”. Dakle ova uverenja su došla od situacija koje su se dešavale u prošlosti. I lakše je bilo pomiriti se sa činjenicom da je to prosto tako, nego se osećati loše zato što je to tako i/ili pokušati nešto promeniti u ovim mirnodopskim uslovima koji traju.

Na taj način uverenja mogu da nam pojednostave stvarnost i “zaštite” nas od preuzimanja odgovornosti za svoje postupke.

Da li znaš koja su tvoja uverenja?

Bilo koju situaciju protumačićemo u skladu sa onim u šta verujemo, a zatim ćemo odreagovati ne na situaciju, nego na naše tumačenje te situacije. I tako se uvek u stvari ponašamo u skladu sa onim što nam je u podsvesti, a ne sa onim što jeste.

Nekada je krajnje jednostavno naći uverenja, nekada i nije baš očigledno, ali ono što skoro nikada ne uradimo je da zastanemo i obratimo pažnju na njih. Prvi korak ka promenama uverenja koja nas sapliću je da ih osvestimo. A za to je potrebna svesnost, posvećenost i fokusiranosti, kao i vreme koje ćemo izdvojiti kako bi na ovome mogli da radimo na miru. Baš to vreme, vrlo često, nikada nemamo.

Stay tuned! Slede tekstovi na sledeće teme, i to opet iz mog ličnog iskustva

  • Kako da usmeriš i zadržiš fokus na sopstvene prioritete
  • Kako da sebi oprostiš greške
  • Kakva si osoba kada si najbolja verzija sebe
  • Mentorstvo i podrška kao važni elementi uspeha
  • Kako (da ne) propuštamo prilike u životu
  • Zašto je bitno završiti započeto

Autorka: Milana M.

Pogledaj još i

Koliko puta ste se samo zapitali: „Zašto mi se ovo dešava u životu? Zbog čega privlačim probleme, loše ljude i izazovne situacije? Zašto ne mogu da kreiram realnost u kojoj ću biti srećan i ispunjen?“ Zar ispunjenost, sreća i ljubav nisu ono čemu svi težimo? Ako jesu, šta je to što nas sprečava da do njih dopremo?

Naša verovanja su filteri kroz koje doživljavamo realnost

Po definiciji Teta Isceljivanja verovanja su tvrđenja koja naš um ne dovodi u pitanje, koje doživljava kao apsolutnu istinu i na osnovu kojih povezuje, tumači i percipira sve ostale informacije koje dobija. Na osnovu toga kreira ili reaguje na nove situacije sa kojima se ranije nije suočavao. Naš um se može posmatrati kao izuzetno razvijen biološki kompijuter, a verovanja kao bazni programi koji omogućavaju svim ostalim izvršnim programima da rade. Iz ovoga je lako izvesti logičan zaključak da ukoliko imamo disfunkcionalna bazna verovanja ni jedan „operativni“ program neće raditi kako treba i da će samim tim rezultati koje dobijamo na kraju biti polovični, izvitopereni i konfuzni ili će jednostavno izostati.

Fotografija: Vladimir Tomić

Kako su naša bazna verovanja nastala?

Prema učenju Teta Isceljivanja verovanja možemo podeliti u četiri kategorije prema nivou na kome su nastala i to su osnovni nivo, genetski nivo, istorijski nivo i nivo Duše.

Osnovni nivo

Osnovni nivo predstavlja fetalni period i period od rođenja do današnjeg dana. To su verovanja koja smo usvojili posmatrajuću kako se naši roditelji ophode međusobno i prema drugim ljudima, kako reaguju na okolnosti i situacije. Ako se naši roditelji svađaju vrlo je verovatno da ćemo da poverujemo da je ljubav bol i da ako volim nekog moram da ga povređujem ili moram da budem povređen. Emocije i traume majke se vrlo često vibraciono prenose na plod u toku trudnoće. Ukoliko je majka u trudnoći zlostavljana i odbačena beba može poverovati da je život opasan, da je bezvredna i da zaslužuje da bude zlostavljana.

Genetski nivo

Genetski nivo obuhvata programe i sećanja morfičkog polja porodice u kojoj smo rođeni, programe naših predaka i informacije iz morfičkog polja oko DNK. Smatra se da nosimo informacije i do sedam generacija naših predaka. Primer ovih verovanja je da je život zemljoradnika težak, verovanja vezana za oskudicu, siromaštvo, nedostatak, glad, patrijarhalna verovanja vezana za položaj žene u porodici npr. žena mora da se žrtvuje da bi bila voljena ili da bi bila dobra majka, žena mora da zadovolji muža (muškarca)…

Istorijski nivo

Istorijski nivo obuhvata kolektivno nesvesno polje čovečanstva tj. polje u kome se nalaze iskustva celokupnog čovečanstva iz različitih vremena i prostora. To su verovanja koja su kroz istoriju mnogo puta potvrđena od strane ljudi i koja su ostala zapamćena u morfičkom polju čovečanstva i koje ljudi percipiraju kao apsolutnu istinu. Primer za istorijski nivo verovanja je da su ljudi opasni, neke bolesti npr.rak, dijabetis su neizlečive, ljudsko telo je smrtno, ljudi moraju da stare… Ovi programi se najčešće nalaze i na drugim nivoima, s tim što su oni najčešće nastali na istorijskom nivou a onda su kasnije preneti i na osnovni i na genetski nivo.

Nivo duše

Najdublji nivo verovanja su verovanja na nivou Duše. S obzirom da je Duša, kao i sve u Univerzumu u stanju stalnog razvoja postoje verovanja koja se nose čak i na ovom nivou. Ona su nastala u različitim realnostima i okolnostima i predstavljaju najintenzivnija i najdublja ili najtraumatičnija iskustva Duše koja su ostavila duboki trag na to kako Duša percipira sebe i celokupnu kreaciju. Ova verovanja mogu biti najrazličitija npr. moram biti kažnjena, ne zalužujem ljubav, ja sam tuđe vlasništvo, nema dovoljno… Verovanja sa ovog nivo se takođe gotovo uvek prenose na neka od ostala tri nivoa i manifestuju se u životu sa ciljem da budu razrešena. Razrešavanje verovanja na nivou Duše njoj donosi veliki evolutivni napredak i predstavlja najdublju želju svake Duše. Zbog toga će ona uporno kreirati situacije u životu koje manifestuju njene programe sa ciljem da ih razreši i zatvori karmičke petlje koje je sprečavaju u daljem napredku.   

Fotografija: Vladimir Tomić

Dakle, verovanja mogu nastati kao apsolutne istine preuzete iz različitih morfičkih polja (roditelja, predaka, kolektinog nesvesnog). To takođe mogu biti „istine“ koje smo sami usvojili na osnovu iskustava iz određenih situacija protumačene u skladu sa nivoom svesti koji smo imali u momentu kada su se te situacije dogodile. Ukoliko u tom momentu nismo raspolagali resursima koji bi nam pomogli da prođemo kroz iskustvo bez posledica već su tada nastale emotivne traume i strahovi, svaki sledeći put će se ista reakcija automatski aktivirati dok god se petlja ne razreši, zarobljena emotivna energija oslobodi i verovanje na energetskom nivou promeni.

Za to postoje različite tehnike a jedna od njih je Theta Healing (Teta Isceljivanje). Na koji način se to radi u praksi Teta Isceljivanja možete pročitati ovde. U pitanju je transkript seanse sa temom: strah od javnog nastupa.

Autor teksta: Ana S.

Mart, Cirih
Promena je cele godine bila jedina konstanta za mene. Ipak u martu mesecu mi je postalo jasno i odakle toliki otpori promenama.

Promena – šta tu ima strašno

Ako vidite da nešto ne funkcioniše – onda treba to promeniti. Dakle umesto jedne stvari – uradi drugu stvar, i to je promena. Jednostavno zar ne? Zašto je onda često toliko teško? Sve što radimo i način na koji radimo čine našu ličnost baš takvom kakva jeste. Kada se odlučimo da nešto suštinski promenimo, pre nego što prihvatimo to novo kao naše, moramo da pustimo ono što smo bili ranije, kako bi napravili mesta. E to je strašno i to je teško.

Taj osećaj da gubimo sebe, deo definicije sebe je zastrašujući.

I štetne stvari koje radimo – nečemu nam služe

Primer: verovala sam da moram sve sama. Sama da dođem sa aerodroma, sama da nosim kofre, sama da donesem iz samoposluge, sama da rešim problem sa administracijom, sama da uradim ovo ili ono. Iz tog ugla uopšte nisam videla opciju da mogu nekoga da pitam za pomoć – to se dešavalo tek kada udarim glavom u zid – treći put. Banalan primer, pravili smo večeru kod kolege i posle toga svako je uzeo da sredi neki deo – ja sam uzela da operem sudove. Skoro sam stigla do kraja, kada je on shvatio šta radim i pokazao mi – mašinu za sudove.

Dobra strana „sve moram sama“ je da jesam samostalna, nezavisna i da mogu da se snađem. Loše je što sam često sama radila stvari i koje ne moram i bespotrebno izgubim energiju. Loša je još ostavljanje utiska da ti pomoć nikada nije potrebna, pa se niko neće ni ponuditi da ti pomogne. I onda naravno „sve moram sama“ :D Tu treba naći zlatnu sredinu. Zašto je teško bilo pustiti ovaj obrazac? Zato što me je štitio od osećaja da sam bespomoćna, zavisna od drugih, da će se desiti da tražim pomoć i da budem odbijena. To je kao kada se životinje prave da su veće/jače/opasnije nego što zaista jesu. 

Preskočiti reku

Promena to je kao kada hoćemo da preskočimo na drugu obalu potoka, a ne znamo možemo li da doskočimo ili ne. Moraš da skočiš sa prve obale, izgubiš tlo pod nogama da bi se dočekao na drugu stranu. Ali ako ne skočiš kako treba, možda se pokvasiš, možda upadneš u blato, možda tamo i nije tako sjajno i radije bi se vratio. Ne možeš da znaš dok ne probaš.

Autorka: Milana M.

#promena #sveilinista #iluzija #iskrenost #izbor #energija #retrospektiva

Januar, Cirih
Januarska lekcija bilo je suočavanje sa istinom – gde me je odvelo samozavaravanje. I kako da se suočim sa tim bez samoosude.

Pogledaj se u ogledalo

Ono što je mene nateralo da pogledam sebi u oči i priznam neke stvari, bio je komentar jednog kolege:

“Sa svojim životom možeš da radiš šta hoćeš, ali lažući sebe – lažeš i druge i igraš se njihovim životima. To nije u redu.”

Pogledati u ogledalo i priznati sebi da ste pogrešili. Samozavaravanje čuva ego i visoko mišljenje o sebi. Da li je moguće da sam se tako prevarila? Da li je moguće da nešto nisam uspela kako treba?

Šta je bilo – bilo je

Pomiriti se sa tim da sam uložilia vreme i energiju u pogrešne stvari – i na ličnom, i na poslovnom planu, a da “to nije to”. Nije trebalo da prihvatim onaj posao, trebalo je da kažem ovo ili ono pre 3 godine, nije trebalo da radim doktorat na ovakav način, trebalo je da priznam sebi mnogo pre da ne ide, nije uopšte trebalo to da uradim tada itd… Ideja o tome je, u početku, izazivala kod mene napad panike – pa ceo život mi je delova okrenutn naopačke. Ali to se desi kada niste iskreni sami prema sebi od početka, kada niste iskreni prema sebi godinama.

Fotografija: Milana Minja Milošević

Bez samoosude

E pošto od plakanja nad prosutim mlekom nema ništa, drugi pogled na sve te pogrešne izbore dao mi je drugačiju perspektivu. Ja sada imam više iskustva, mnogo više integriteta i mnogo širi pogled nego ja pre godinu, 5 ili 10. Naravno da bih sada mnogo bolje uradila neke stvari i pravila drugačije procene i izbore. I da bi to imalo drugačije posledice na sadašnjost. Tada sam uradila ono što sam mislila da je najpametnije ili ono što sam mislila da je jedino moguće, čak iako tada to nije bila moja iskrena želja.

Da li je lekcija naučena?

Pogledati u ogledalo i priznati sebi da želite nešto drugo iako vam to deluje pogrešno. Iako “ne bi trebalo da je tako”. Onda ne osuditi sebe. Onda biti iskren prema sebi, to ste što ste, od sebe se ne može pobeći. Ako ne oprostite sebi – kako ćete drugima? Ako ne prihvatate sebe – kako ćete druge?

Autorka: Milana M.

#promena #sveilinista #iluzija #iskrenost #izbor #energija #retrospektiva

Strane

Ovaj tekst predstavlja stvarni primer iz prakse uz dodatna objašnjenja i pokazuje način na koji naš um funkcioniše i kreira našu realnost.

A: Koja je tema na kojoj biste želeli da radite?

K: Želim da radim na strahu od javnog nastupa. Svaki put kada treba da prezentujem projekat pred timom osećam se jako nelagodno.

A: U redu, zamislite situaciju kako stojite ispred kolega i prezentujete projekat. Kako se osećate?

K:Osećam se izloženo, osećam da će ono što želim da predložim biti ismejano i odbijeno.

A: Kada ste se prvi put osetili ismejano i odbijeno pred drugima?

K: Kada sam bila u školi, odgovarala sam matematiku, rešenje je bilo pogrešno i druga deca su mi se smejala. (ovo je trauma na kojoj je potreno dalje raditi)

A: U šta ste tada poverovali?

K: Da nisam dovoljno dobra i da ukoliko predstavim svoju istinu drugima biću ismejana (verovanja koja je potrebno promeniti).

A: Šta je trebalo da naučite iz te situacije?

K: Da predstavim drugima svoju istinu bez obzira na reakciju, da budem dosledna sebi. (lekcija koja je trebala da bude naučena iz situacije)

Posle rada na traumi i menjanja verovanja od klijenta se traži da ponovo zamisli kako stoji pred kolegama predstavljajući svoj projekat.

K: Ne mogu, ne mogu da govorim o tome. Zabranjeno mi je da iznesem svoju istinu (verovanje)

A: Ko vam je zabranio? Kada? Šta se dogodilo?

K: Majka. Svaki put kada bi se moj stav razlikovao od njenog ona bi se distancirala od mene i ja bih se osećala odbačeno. (trauma)

Posle razrešene i ove traume i promene pratećih verovanja ponovo se vraćamo na vizuelizaciju situacije prezentovanja projekta pred kolegama.

A: Zamislite ponovo kako prezentujete projekat pred kolegama. Šta se sada dešava?

K: Sada uspešno prezenutujem projekat. Šef je zadovoljan, doživljava me kao sposobnu i elokventnu. Međutim, vidim kako se neke kolege meškolje, osećam kako mi zavide i kako su ljubomorni na mene.

A: Šta bi se najgore dogodilo ako biste sarađivali sa kolegama koje su ljubomorne na vaš uspeh?

K: Na kraju bih dobila otkaz. Namestili bi mi nešto, neki propust, šef bi im poverovao i dobila bih otkaz.  Ispaštala bih iako nisam kriva.

A: Kada se to prvi put dogodilo?

K: Kada su deca iz mog razreda pobegla sa časa. Rekli su mi da nas je razredna pustila. Ja sam u to poverovala i na kraju smo svi dobili neopravdane. (trauma)

A: Šta ste trebali da naučite iz ovog iskustva? (lekcija iz situacije)

K:Da verujem sebi, da čujem druge ali da ja donosim svoje sopstvene odluke, a ne da dozvolim da me trugi razvlače tamo-amo…

Posle rada na ovoj traumi i promeni programa ponovo se vraćamo na početnu situaciju.

A: Kako se sada osećate dok vizuelizujete kako prezentujete projekat?

K: Više ne osećam skrivenu ljubomoru. Sada osećam otvorenu mržnju i odbacivanje. Posle sastanka niko ne razgovara više sa mnom. Čak me i šef izbegava.

A: Kada se prvi put dogodilo da ste osetili mržnju drugih i to da vas izbegavaju?

Fotografija: Vladimir Tomić

K: Pre  5 godina, kada smo vodili dečiji kamp. Tim nije bio zadovoljan mojim radom i jednostavno su me odbacili. (trauma)

A: U šta ste tada poverovali?

K: Da sam loša osoba, saradnica, prijateljica. Da ne zaslužujem da budem voljena, poštovana prihvaćena. Da ću biti odbačena ako napravim grešku. Da mi je zabranjeno da napravim grešku. Da sam žrtva. (Ovo su sve verovanja koja je potrebno promeniti) Osećala sam se tako nemoćno i slabo, potpuno zgaženo i poraženo. Osećam krivicu i kajanje (emotivni naboj koji je ostao u emotivnom telu) i obećavam sebi da više nikad neću da se ponašam tako uobraženo i arogantno. (zavet koji je potrebno otpustiti)

A: Znači, trebalo je da naučita da sarađujete sa kolegama, da komunicirate međusobno sa poštovanjem. Da tražite poštovanje ali i da ga pružite kolegama? (lekcija iz situacije)

K: Da.

Posle rada na ovoj traumi, emotivnom naboju, verovanjima i zavetima ponovo se vraćamo na početak i osoba vizuelizuje prezentaciju.

K: Sada predstavljam projekat, više ne primećujem otpor. Međutim, sada kao da im je dosadno dok govorom. Zapravo, oni me ni ne čuju. Ja sam praznina, (verovanje) kao da ispred njih stoji prazan prostor.

A: Zbog čega ste prazan prostor?

K: Jer moram da se skrivam (zavet koji je potrebno otkazati). Pojavljuje mi se slika, u šumi smo, grupa vojnika naoružanih sabljama nas proganja. Krijemo se, moramo se sakriti. Nema dovoljno dobrog skrovišta. Pronašli su nas i ubili. Nastradali smo groznom smrću. Da smo se bolje sakrili, preživeli bismo. Ali sad je kasno (najverovatnije sećanje predaka sa genetskog nivoa. Moguće je i da je istorijksi nivo u pitanju ali u suštini nije bitno, tretira se kao trauma).

A: Znači da ćete nastradati ako ste vidiljivi? Da morate biti nevidljivi kao prazan prostor da biste preživeli.

K: Da. I još nešto. Nagazio sam na suvo lišće i grana ispod lišća se polomila zato su nas čuli (osoba je ušla u ulogu muškarca). Morao sam biti nečujan (zavet). Zbog mene su svi nastradali.

A: Znači zabranjeno je i da budete čujni a ne samo vidljivi. (zabrana proistekla iz traume). Jedino nečujni i nevidljivi ćete preživeti i i vaši voljeni (verovanje proisteklo iz traume).

K: Da, tako je. Osećam veliku krivicu (emotivni naboj koji je ostao u morfičkom polju DNK i koji mora da se otpusti).

Posle otpuštanja traume, rada na DNK polju i promene verovanja ponovo se vraćamo na situaciju prezentovanja projekta.

A: Kako se sada osećate dok kolegema i šefu prezentujete projekat? Da li i dalje osećate strah?

K: Ne, svesna sam svoje vrednosti i to se jednostavno oseća. Kolege me slušaju sa pažnjom. Vidim da im je moja ideja prihvatljiva, osećam da me poštuju i da cene moje zalaganje. Posle sastanka šef mi prilazi, pruža mi ruku i kaže: „Dobro urađeno.“ Kolege u kancelariji zajedno sa mnom razrađuju projekat. Radimo na njemu kao tim.

A: Kako na vaš uspeh reaguju bližnji? Roditelji, partner?

K: Partner odlično. Međutim moji roditelji… kažu da su srećni, ali osećam da se osećaju ugroženo. Stalno sam imala osećaj da moram da budem bezvredna da bi im pomogla da se oni osećaju bolje u vezi sebe. (verovanje i zavet)

A: Da li hoćete da instaliramo verovanje da možete da pomažete roditeljima bez da se osećate bezvredno i da otpustimo zavet da morate biti bezvredni da biste pomogli roditeljima?

K: Da.

Posle instalacije

A:Kako sada reaguju vaši roditelji?

K: Odlično, sad osećam da su zaista srećni.

A: A vi? Kako se vi osećate?
K: Stvarno se osećam ispunjeno, srećno i uspešno. Ovo je tako dobar osećaj.

A: To znači da smo otklonili ono što vas je blokiralo u komunikaciji i saradnji sa drugima i javnom nastupu i predstavljanju vaših ideja pred drugima.

K: I ja imam taj osećaj. Hvala vam puno. Sastanak je idućeg ponedeljka. Javiću vam kako je prošlo.

Seansu vodila i tekst obradila: Ana S.